Suvi pragmatizam bez vizije

Radi se o obavezama i zadacima koje je Srbija preuzela sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a tiču se prilagođavanja srpske spoljne politike Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici (ZSBP) EU. Pre prikaza usmerenog na spoljnu politiku (u savremenom svetu teško odvojivu od bezbednosne politike) podsetimo da Sporazum govori o političkom dijalogu dve strane „koji će pratiti i učvrstiti približavanje EU i Srbije i doprineti uspostavljanju bliskih veza solidarnosti i novih oblika saradnje među stranama“.

Naravno, može se odmah primetiti da Sporazum nije stupio na snagu, da preostaje haški domaći zadatak, a potom složen, vremenski (moguće i politički) zahtevan, proces njegove ratifikacije u 27 nacionalnih parlamenata.Tu je i kandidatura, pa obimni upitnik, a potom „skrining“. Do tada, reklo bi se, nema razloga za žurbu – Unija se još nije sabrala oko Lisabonskog ugovora, a proširenje nije u vrhu prioriteta. Ipak, kada već jednostrano primenjujemo Prelazni sporazum koji pokriva veoma značajan trgovinski deo Sporazuma, zašto ne bi bili proaktivni i inicijativni oko političkog dela čiju suštinu oličava ZSBP? Jer, kada se izlistaju ciljevi ZSBP teško da bi bilo koja stranka vladajuće koalicije, kao i značajan deo opozicije bili protiv. Da parafraziramo, radi se o očuvanju zajedničkih vrednosti, interesa, nezavisnosti i integriteta Unije u skladu sa Poveljom UN, zatim o jačanju bezbednosti Unije i očuvanju mira i jačanju svetske bezbednosti u skladu sa principima Povelje UN i Završnog akta iz Helsinkija. Tu je i promocija međunarodne saradnje, te zaključno razvoj i konsolidovanje demokratije i vladavine prava,poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Prateći dokumenti koje je Srbija usvojila na nacionalnom planu pokazuju da nema dileme oko toga da je Srbija spremna da se prilagođava-politički i administrativno-za vreme kada će postati trideset i neka članica EU. U vezi ZSBP kaže se i sledeće „Srbija na planu političkog dijaloga i saradnje sa EU namerava da omogući što veće približavanje stavova ugovornih strana o međunarodnim pitanjima , uključujući pitanja u vezi sa ZSBP. Politička saradnja podrazumevala bi i pripremu Srbije za koordinirano delovanje sa EU u okviru pojedinih međunarodnih organizacija“. Pored toga, u nacrtu Strategije nacionalne bezbednosti, potvrđenom na vladi (za sada „na čekanju“ u Skupštini), precizira se da će „Srbija spoljnu i bezbednosnu politiku u najvećoj meri usklađivati sa pozicijama i delovanjem EU u svim najvažnijim pitanjima globalnog, evropskog i regionalnog karaktera“. Da li zaista tako?

Srbija se u primeni ovog instrumenta ZSBP EU nalazi u kategoriji potencijalnih kandidata (izjavama se priključuju kandidati, potencijalni kandidati, države Evropske ekonomske zone: Norveška, Island, Lihtenštajn, neutralna Švajcarska apstinira, kao i države iz Istočnog partnerstva: Ukrajina, Moldavija, Azerbejdžan, Jermenija i Gruzija, a Belorusija izostaje). Ovlašna analiza podrške koje je Srbija dala pojedinim izjavama EU od početka švedskog predsedavanja Unijom pokazuje mršave rezultate. Podržano je nekoliko izjava što je načelno dobro, ali nedovoljno. Beograd se ređe, pogotovo u odnosu na države kandidate (Turska, Hrvatska, Makedonija), ali i na potencijalne kandidate (Albanija, BiH, Crna Gora) pridružuje izjavama EU u okviru ZSBP. Na primer, Srbija se priključila podršci ishodu predsedničkih izbora u Indoneziji i Gvineji Bisao, ukidanju smrtne kazne u Togou, izjavi povodom godišnjice Ženevskih konvencija, posredničkim naporima u Kostariki. Istovremeno, nije se priključila na temama kao što su osuda izvršenja smrtne kazne u Japanu, izjavama oko političke situacije u Nigeriji i Nigeru, te podrške političkom dogovoru na Madagaskaru. Izostalo je naše priključenje uz izjave o situaciji u kineskom Sinđangu, kao i o situaciji na administrativnoj liniji sa Južnom Osetijom. Za takvo postavljanje razlozi se mogu verovatno tražiti u izbegavanju „zameranja“, u ad hoc diplomatskom manevrisanju, uglavnom zbog Kosova, sučeljenom sa gravitacijom neposrednog EU i NATO okruženja. Pogotovo pada u oči naše odsustvo povodom osude mijanmarskih vlasti zbog presude nobelovki Aung San Su Ći. Sa aspekta stava da Srbija i Unija dele iste „vrednosti“ pogotovo na planu demokratije i ljudskih prava ponavlja se, u najmanju ruku čudna, praksa ispoljena u prošlogodišnjem glasanju oko ljudskih prava u Iranu. Suvi pragmatizam, bez oslonca na vrednosti ili prioriteti i ciljevi spoljne politike bez vizije, kao pokretna meta u stalnom pomeranju, može postati bumerang. Uostalom i Ustav Srbije počiva na „evropskim vrednostima“.

Ostaje da se prati da li nas i koliko nas takav pristup udaljavaju od partnera u EU. Takođe i od suseda, bili oni kandidati ili potencijalni kandidati, odnosno kakav to može imati efekat na dobrosusedstvo i regionalnu saradnju. Na srednji i duži rok, razlike u postavljanju prema ZSBP u regionu ne mogu ostati bez uticaja na ukupne odnose, kako god ta tema nekome izgledala udaljena i aktuelno nebitna. Uostalom pomenuti Nacionalni program za integraciju navodi 2012. kao godinu kada će Srbija biti spremna za članstvo u EU. Znači da ulazimo u cajtnot iz koga izlaz ne može biti kampanjski pristup. Biće bolje da podsticaji u tom pravcu dolaze iz same Srbije, da se, bez obzira na probleme, produbi korito evropskih integracija i na planu spoljne politike. Recimo da se u institucijama usvoji strategija spoljne politike. Nadalje, da se diplomatija sa ograničenim resursima, stvarno, a ne samo retorički, koncentriše na evropske aspiracije kao „centralni, strateški prioritet“. Ne bi škodilo da se, kao skromni početak, javnost obaveštava o izjavama ZSBP koje je Beograd podržao ili da se obrazloži zašto je to propušteno.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji