Suze Salaha i Karvahala

Dok smo ispijali odlično nemačko pivo u otmenom bircuzu u Ofenbahu, predgrađu Frankfurta poznatom po nadimku „mala Srbija“, pričao mi je „naš“ čovek, simpatična protuva srednjih godina, kako je „zajebao“ Lufthansu-kargo i sa nepunih 40 godina smuvao invalidsku penziju s kojom sada, zdrav i prav, živi „ko bubreg u loju“. S nevericom i širom otvorenih usta slušao sam dva dobra sata njegovu neverovatnu priču o predumišljaju, podvali, podmićivanju, zabašurivanju, laganju, falsifikovanju, zaobilaženju propisa, korišćenju „rupa u zakonu“ i driblovanje (eeeej, nemačkog) sistema koja je imala happy end. Naravno, po njega. Čovek je postao mlad i dokon penzioner, s pristojnom nemačkom invalidskom penzijom i kičmom (zbog čije se navodne povrede sudio s firmom) u odličnom stanju. „Nema firme i države koje Srbin ne može da prevari“, bio je „filozofski“ zaključak zadovoljnog čoveka, začinjen coktanjem posle gutljaja odličnog nemačkog piva.

Mohamed Salah, radnik fudbalskog kluba Liverpul, teško se povredio na poslu i nije mogao da nastavi da radi. Odlazeći s radnog mesta, Mohamed Salah nije mogao da zadrži suze. Plakao je što neće moći taj dan da odradi celu „šihtu“ i što, možda, neće biti na radnom mestu u ekipi Egipta na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji. „Ja sam borac. Kolike god da su šanse za to, uveren sam da ću biti u Rusiji“, napisao je Salah na svom Tviter nalogu, najavljujući nespremnost da svoje radno mesto ustupi nekom od kolega.

Istog dana i na istom radnom mestu (stadion u Kijevu) povredio se i Danijel Karvahal, radnik suparničke firme Real Madrid i (isto kao Salah) plakao je „ko kiša“ što ne može da odradi puno radno vreme za koje je plaćen. I on je morao na bolovanje, ali mu je laknulo kad je čuo da bolovanje neće dugo da traje i da će se vratiti na posao sa ekipom Španije na pomenutom Svetskom prvenstvu.

Suze Salaha i Karvahala nisu bile ni poza, ni estrada, ni „krokodilske“. Oni su istinski plakali jer ih je povreda (bolest) sprečila da rade, da se dokazuju, da izgaraju na poslu, da daju sve od sebe, da budu najbolji, da pokažu sve svoje znanje, da daju i gol (ako je moguće), da budu još konkurentniji na tržištu i da tako dižu vrednost svog rada, znanja i umeća.

Kako dolazi leto i približava se sezona poljskih radova tako sve više poslodavaca u Srbiji strahuje za svoje biznise, jer mnogi radnici „povređuju“ se na poslu. I uzimaju bolovanja da bi okopali kukuruz, oplevili boraniju, počupali korov u voćnjaku, posadili bostan, obrali višnje, prskali paradajz… Svake godine od kad je (ponovo) došao u Kragujevac, Fijat se suočava sa epidemijom povreda-bolovanja i polupraznim halama u junu, julu, avgustu i septembru. Tu praksu radnika-polutana rukovodstvo fabrike godinama toleriše da se ne bi zamerilo sindikatima koji bi odmah da graknu na „sramno kapitalističko izrabljivanje“ srpske radničke klase. S istim problemom suočio se i novi poslodavac smederevske Železare, kineska kompanija Hestil. Ni Kinezi, kao ni Italijani, nisu želeli da dižu javnu „frku“, nego su prijateljski skrenuli pažnju srpskoj vladi da je Železara u letnjim mesecima poluprazna a voćnjaci oko Smedereva puni radnika iz Železare – na bolovanju. Pojava je postala toliko zarazna da je morao da reaguje i resorni ministar tvrdnjom da „postoji indicija da nisu ispunjeni uslovi za bolovanje“.

Slične probleme imaju i mnogi drugi domaći poslodavci, što potvrđuju i analize o porastu lažnih bolovanja. Pojava je dobila tolike razmere da je morao da reaguje i Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO). Analiza ove institucije pokazala je da je prošle godine 11 odsto zaposlenih (oko 200.000) bilo na bolovanju iz potpuno neopravdanih razloga. Dijagnoze na koje se zdravi ljudi najčešće „vade“ za bolovanje su teško proverljive – depresija, stres na poslu, bolovi u leđima, vrtoglavica… A za bolovanja do 30 dana radnici u Srbiji se kod lekara najčešće pretvaraju da imaju problema sa bolovima u trbuhu. Opšti zaključak kontrole RFZO je da radnici koji strahuju za svoj posao i oni kojima znači svaki dinar od plate ne idu na bolovanje čak ni onda kada su stvarno bolesni. A da se onima koji imaju dodatne poslove i ne žive samo od plate isplati lažno bolovanje.

Neko će reći da je neumesno porediti srpske radnike sa fudbalerima Muhamedom Salahom i Danijelom Karvahalom jer su njih dvojica daleko bolje plaćeni za svoj rad. Jesu, bolje su plaćeni. Mi smo nekako uvek spremni da se poredimo sa njihovim visokim platama, ali ne i sa našim skromnim znanjima i učincima.

Poređenje nije neumesno jer je radna etika univerzalna u svim zanimanjima. Sadašnja plata Salaha i Karvahala nije im pala s neba. Mnogo godina unazad njih dvojica, kao i mnogi drugi vrhunski radnici u fudbalu (pa i Kristijano Ronaldo), morali su dobro da zasuču rukave, da treniraju, uče, da proliju hektolitre znoja da bi se popeli na vrh (finale Lige šampiona), da bi postali ovo što jesu i dostigli vrednost koju sada imaju na tržištu. NJihova bolovanja nikad nisu bila lažna, a stalno su „molili boga“ da ne moraju na bolovanje ili da bolovanja budu što kraća kako bi se vratili na radno mesto i nastavili da se dokazuju. I zarađuju.

Autor je novinar