Svaka sličnost je slučajna

Prelistavajući sakupljeni materijal bio sam veoma iznenađen tekstom „Dvolični ljudi“ iz 1898. godine, koji je objavljen u dnevnim novinama Mali žurnal, a zbog kojeg su novine zabranjene. Upitao sam se da li je vreme stalo? Prošle su 123 godine! Da li se nešto i koliko promenilo?

Tekst se odnosi na Rešenje Prvostepenog suda od 12. juna 1898. godine kojim se potvrđuje odluka Uprave grada Beograda o zabrani rasturanja 160. broja dnevnih novina Mali žurnal zbog članka pod naslovom „Dvolični ljudi“.

Tekst je, bez izmena, preuzet iz knjige: Andrija Radenić: Progoni političkih protivnika u režimu Aleksandra Obrenovića 1893-1903 (poglavlje Optužbe i presude po Zakonu o štampi), Istorijski arhiv Beograda, Beograd, 1973, str. 175-176.

„Sud nalazi da inkriminisani izrazi: … Bez njih dvoličnih i servilnih ljudi ne može nijedna vlada da bude, oni se navalice traže. To i jeste ta nesreća što se ne trpe energični i spremni ljudi, jer oni neće da budu suviše servilni i da igraju pandursku ulogu.

Ko hoće da ima svoje sopstveno mišljenje i da vlada po svojim načelima, taj mora napolje, za njega nema mesta na ministarskoj stolici.

Takve nesrećne okolnosti tako su hrđavo dejstvovale na mnoge srpske državnike da su mnogi od njih postali dvolični ljudi samo da bi se što duže održali na ministarskoj stolici. Što je još gore ministarske stolice ubile su moralno i umno mnogu dotle pametnu i vrednu glavu… pa su postali ministri i tu potpuno izigrani i izbačeni kao isceđeni limunovi na ulicu… pošto su se pokazali servilni kao ministri i postajali pravi panduri. … Stvaranjem dvoličnih karaktera ubijena je u Srbiji svaka nada da se pomoću časnog rada… može postići kakav uspeh… već valja samo puziti i biti dvoličan pa će se sve postići. U Srbiji ne vlada utakmica na državnom poslu… već ko će umeti više da može i da bude servilniji. Ko se drži prvoga principa taj propada, a ko drugoga taj napreduje. …pošto je sve sunovrat… da se sve ovo izleči treba velikih ljudi i čvrstih karaktera, a toga sada nažalost u Srbiji nema. Možda bi bilo, da su se oni što god cenili, da je gledano na spremu i poštenje, ali pošto se ono drugo tražilo t.j. dvoličnost i servilnost, to su takvi ljudi i iskočili kod nas na površinu.

… Nije li to potvrda naših navoda da se ceni laž, dvoličnost, servilnost, pandurska služba, nitkovluk i sve što je gore i crnje. Pa još moramo da slušamo kako će vlada, koja ovako radi, usrećiti narod.

… Što nam je najžalosnije, to je da se danas očevidno ide na to, da se i ono resto samostalnih umova omalovaže i ponize. To je znamenje današnjeg dana… Srbija je dogurala do ivice propasti, a sa njenom propašću propada izvesno i sav ostali srpski narod… Onda se time indirektno vređa NJ. v. Kralj, kome se ovim, u njegovom vršenju kraljevske vlasti, prigovara kao da je on oko sebe prikupio za svoje savetnike ljude takve, kako ih pisac u najcrnjoj boji predstavlja.“

„Na osnovu izloženog i člana 10 tačka 3, Zakona o štampi, Prvostepeni sud za grad Beograd

Rešava

Da se odluka Uprave grada Beograda, od 12. juna tekuće godine kojom se se zabranjuje 160. broj Malog žurnala – ima odobriti, o čemu rešenjem izvestiti Upravu grada i urednika Malog žurnala.“

Autor je redovni profesor Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji