foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Kad se govori o školi, nezaobilazna tema je vršnjačko nasilje. Kao lek najčešće se predlaže pomoć psihologa i policije. Ne potcenjujući značaj tih mera, usuđujemo se da kažemo da je njihov domet ograničen.
Psiholog se poziva da pomogne u problematičnim i ekstremnim slučajevima, a svakom učeniku treba pristupati prema njegovim psihičkim osobenostima.
U školi ne možemo imati psihologa za svakog učenika, a svaki pojedinac je kosmos za sebe (prema Karlu Rodžersu) i zato svaki nastavnik, naročito razredni starešina, mora biti i psiholog.
Ono što je blagotvorno u jednom slučaju može biti vrlo loše u drugom. Nekom učeniku je dovoljno potvrdno odobravanje glavom, onom snishodljivom i nesigurnom potrebno je otvoreno ohrabrenje, hvalisavom i nametljivom „blaga kočnica“.
U svakoj socijalnoj grupi, a školsko odeljenje je socijalna mikrogrupa, pojedinac se prema okruženju ponaša onako kako ga doživljava. Treba poći od toga da je učenik u život krenuo iz porodice i da je ona prvi socijalizacijski činilac.
Što se propusti tada, teško se naknađuje kasnije, a savremena porodica je obično mala. Među intelektualcima je čine supruga, muž, jedno dete, jedan pas i dva auta. Tužno, ali je tako. Jedinče u porodici je ogroman vaspitni izazov za roditelje.
Ono nema sa kime da podeli čokoladu i nema sa kime da podeli vreme, radosti i patnje. Dete koje je u porodici bilo „šef“ susrešće se u školi sa odeljenjskim okruženjem koje ne trpi ponašanje „iznad“ pa mu ostaje da se prilagodi ili da se izoluje.
U tom slučaju škola treba da deluje kao socijalizacijski korektiv. A ona, ovakva kakva je danas, usredsređena je na „isporučivanje“ činjenica (sticanje znanja), a mnogo manje na moralnovoljno formiranje i misaoni razvoj učenika.
A dva osnovna zadatka škole su da pomogne đaku da izraste u dobrog čoveka i da nauči da misli. Ovim ne kažemo da činjenice nisu važne, važne su kao operativno sredstvo, ali nisu najvažnije.
A stanje u učeničkim kolektivima je prema sociometrijskim istraživanjima šareno i čine ga prihvaćeni, odbačeni i izolovani učenici, a najnovija teorijska traženja otišla se dalje od te podele pa je među učenicima sagledano pet tipova – popularni, odbačeni, zanemareni, kontroverzni i prosečni (Coie, Dodge, & Coppotelli).
Zadatak nastavnika, a naročito razrednog starešine, jeste da analizira i utvrdi kome od navedenih tipova pripada učenik i koji su uzroci njegove socijalne prihvaćenosti ili neprihvaćenosti.
Ovo je važno jer tu treba tražiti korene učenikovog ponašanja. To može biti socijalno-ekonomski status porodice iz koje dolazi učenik (nadmeni i superiorni oni iz gornjih, a povučeni ili potišteni oni iz donjih slojeva), školski uspeh ili neuspeh (popularni uspešni, neprihvaćeni neuspešni), fizički izgled, ponašanje, spremnost za saradnju, samopoštovanje…
Grupa je najbolje otklanja manjkavosti, a uloga razrednog starešine je da to podstiče.
Nikad ne treba sastaviti par koji čine dva stidljiva i povučena učenika ili dva učenika koji slabije uče.
U nastavi treba dati približno jednaku šansu svakom pojedincu jer nije dobro ako se nastavnik na času oslanja samo na dvojicu-trojicu učenika.
Vršanjački odnosi su veoma značajni ne samo za intelektualni razvoj već i za moralnovoljno formiranje učenika.
Poznati teoretičari Lav Vigotski i Žan Pijaže su isticali da je uticaj vršnjaka na kognitivni i socijalni razvoj učenika veliki pa zato u nastavi treba više praktikovati socijalne oblike rada (grupna nastava) u osnovi kojih su međuučenička interakcija i komunikacija.
Karl Rodžers naročito podvlači da treba poštovati razlike među učenicima.
Jedna ista stvarnost za dva učenika je potpuno različita pa tako oni jedan isti nastavni predmet različito doživljavaju.
Najbolji je onaj nastavnik koji se uspešno uživi u različite svetove svojih učenika.
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
