Svako može učiti od svakoga

1. Stručno usavršavanje putem pohađanja odobrenih programa obuke i stručnih skupova, interno nazvano vertikalno stručno usavršavanje;

2. Stručno usavršavanje koje preduzimaju Ministarstvo i zavodi (koje podrazumeva obuke, stručne skupove, kao i stručna i studijska putovanja), a koje se faktički realizuje prema kriterijumima iz tačke jedan, pa se pod njega može i podvesti;

3. Stručno usavršavanje koje organizuje ustanova u skladu sa svojim potrebama, interno nazvano horizontalno stručno usavršavanje;

4. Stručno usavršavanje koje preduzima zaposleni, tzv. samostalno. Ovaj oblik usavršavanja je očekivan, ali ne i obavezan.
Oblici stručnog usavršavanja iz prve tri tačke predstavljaju obavezne oblike i normirani su Pravilnikom. Za oblike usavršavanja iz prve dve tačke zajedno, zaposleni treba da prikupi 100 bodova za pet godina. Očekuje se da zaposleni svake godine ostvari, u proseku, dvadesetak bodova i za to ima pravo na plaćeno odsustvo. Za pohađanje ovakvih aktivnosti dobija se uverenje i ovaj deo Pravilnika uglavnom je jasan.

Mnogo više nedoumica izaziva usavršavanje iz tačke tri – horizontalno stručno usavršavanje. Određeno je da se nastavnik, vaspitač i stručni saradnik 44 sata godišnje usavršavaju u ustanovi učenjem od kolega (računica je izvedena iz broja radnih nedelja, po jedan sat nedeljno).

Pravilnikom su prilično široko predviđene vrste aktivnosti koje se mogu svrstati u ovaj oblik usavršavanja: od izvođenja uglednih časova do učešća u međunarodnim programima i projektima. S jedne strane, široka definicija je neophodna, jer su moguće aktivnosti toliko raznovrsne da se ne mogu pojedinačno predvideti pravilnikom. S druge strane, ovakva širina daje mogućnost da se aktivnosti neujednačeno tretiraju i odmeravaju, pa ne postoji jasan kriterijum na koji način horizontalno usavršavanje treba meriti. Očekuje se da ustanova izradi interni pravilnik kojim će regulisati način na koji se „skupljaju“ sati horizontalnog usavršavanja. Tako je nastao veliki broj veoma različitih pravilnika. Neki od njih su stručno usavršavanje doveli do praga bizarnosti, gde se izrada panoa sa učenicima tretira kao stručno usavršavanje. I ustanove koje su se potrudile da izrade jasne i odmerene pravilnike neretko imaju teškoće sa njihovom primenom, jer se, među razuđenim školskim aktivnostima, uvek pojavi neka koja nije predviđena pravilnikom, a koja zaslužuje neki sat stručnog usavršavanja.

Ponekad zbrci doprinosi i samo Ministarstvo prosvete time što nedostajuće mehanizme stimulacije zaposlenih kompenzuje priznavanjem pojedinih poslova kao stručnog usavršavanja, poput angažovanja nastavnika na završnom ispitu. Ovakvim potezima obesmišljava se pojam stručnog usavršavanja.

Kada ustanova gradi interne kriterijume za stručno usavršavanje, treba da ima u vidu jednostavno pitanje: da li aktivnost sadrži u sebi elemente čiji je cilj unapređivanje kompetencija zaposlenih. Neki nastavnici smatraju da već i sama priprema za nastavu treba da nosi sate stručnog usavršavanja, jer nastavnik koji želi da pripremi kvalitetan čas mora istraživati i učiti. Ipak, ovako široka definicija ne može se prihvatiti. Stručno usavršavanje se ne može izjednačiti sa učenjem. Učenje je širi pojam i prirodno je sastavni deo svake ljudske delatnosti. Stručnim usavršavanjem treba obuhvatiti aktivnosti koje su kreirane sa namerom usavršavanja, koje imaju definisan cilj koji se odnosi na unapređivanje profesionalnih znanja i veština. Tako, ugledni čas jeste oblik stručnog usavršavanja jer je njegov smisao da se unaprede nastavna praksa i nastavničke veštine. Učešće u projektima može da obuhvati stručno usavršavanje, ali i ne mora ukoliko su postojeće kompetencije dovoljne za realizaciju projekta (mada je to teško zamislivo jer se projekti realizuju sa namerom da se unapredi bar neki od segmenata rada ustanove, pa većina njih sadrži modul koji se odnosi na kompetencije zaposlenih).

U nekim školama horizontalno stručno usavršavanje razvija se u lepu praksu zajedničkog učenja, dok u drugim školama ovakve aktivnosti nisu ni na pomolu. Prosvetni radnici razmenjuju iskustva „u hodu“, na odmorima, u hodnicima. Ali, nedovoljno razmišljaju o načinu na koji neformalnu razmenu mogu planirati, osmisliti, produbiti, zaokružiti, „staviti na papir“ i time se legalno stručno usavršavati.

Svako može učiti od svakoga. Pedagozi i psiholozi su veoma nadležni kad su kompetencije nastavnika i vaspitača u pitanju, jer su oni glavni izvor često nedostajućih pedagoško-psiholoških znanja (ako imamo u vidu da ovakvi predmeti nisu u dovoljnoj meri zastupljeni na mnogim fakultetima). Zatim, stručna veća za oblasti predmeta predstavljaju prostor za učenje iz domena same predmetne nauke, čime se postiže inovativnost, ujednačenost u kvalitetu i slično. Uzajamnim transferom znanja može se premostiti rascep između prirodnih i društvenih nauka, unaprediti rad na međupredmetnim komptencijama, poboljšati način vrednovanja znanja i još mnogo toga.

Usavršavanje unutar institucije ima mnogo prednosti i zbog toga je uobičajena praksa u dobrim obrazovnim sistemima. Ono omogućuje da se stručno usavršavanje usmeri na vrlo konkretne teme koje su tiču potreba škole, i to više od mnogih akreditovanih obuka. Osim toga, obezbeđuje kontinuitet i stalnu uzajamnu podršku, što akreditovane obuke teško mogu postići. I, na kraju, ako razmišljamo pragmatično, svakako je najdostupnije i najjeftinije.

Autorka je psihološkinja u Gimnaziji „20. oktobar“ u Bačkoj Palanci