Svakodnevi odlazak u „osinjak“

Jutro, bude me sunčevi zraci… Ustajem i naravno isključujem alarm da se ne probude deca. Ponovo ustajem pre zvona… A kako i ne bih kada već dvadeset godina radim u prvoj smeni od sedam ujutru. 

Budi se i moja Jelena… Ona radi danas dnevnu smenu od 07.00 do 19.00. Oboje radimo u bolnici, nema rada od kuće… Pravo u osinjak… U vremenu kada se traži što manje kontakta mi imamo po pedesetak kontakta dnevno na poslu. 

Toaleta, oblačenje u garderobi koja je u hodniku, “za van kuće„ i odlazak na posao. 

Jutro 6.45 otvaram vrata odeljenja, naravno ispred me već čeka par pacijenata. Oblačim se: skafander, maska, rukavice, vizir. Dezinfikujem ruke pacijentima i jednog po jednog pregledavam i upućujem u sobu za prijem terapije. Stiže i „moja ekipa“ , četiri medicinske sestre i koleginica. Radimo… Profesionalci, pazimo se, pazimo pacijente. 

Prepodne 9.00 zovem kući, da probudim decu, stariji sin, Aleksa 19 godina, student farmacije, mlađi sin, Andrej devet godina, drugi razred „dopisne osnovne škole“ preko TV-a i Vibera. 

Danas je bilo 18 pacijenata na terapiji i sedamanaest pregleda… Inače radim na onkologiji, bolesnici primaju hemioterapiju, primamo i nove bolesnika na pregled i radimo terapiju bola… Kontrole smo obustavili, svakome ide savet „Molim Vas sedite kući, vitamina što više”. Moji pacijenti će duže živeti sa dijagnozom maligne bolesti nego sa dijagnozom COVID 19 !!!

Popodne 14.00 zovem kući majku da mi izdiktira šta treba da kupim u prodavnici. Dok zapisujem šta treba, samo mi se jedna misao mota po glavi…….koronu da ne unesem u kuću……. Otac Zoran (73 god) i majka Mirjana (72 god) su lekari u penziji, trenutno u izolaciji, zaduženi za spremanje hrane. Ja sam zadužen za nabavku. 

Skidam skafander i oblačim ponovo rukavice i masku i idem u prodavnicu… Naravno čekam ispred dok neko ne izađe… Naravno tu je par tipova bez maski i rukavica… Naravno u redu isped mene pravim razmak dva metra, ali onaj iza mene hoće da mi se popne na leđa. 

Dolazim kući, dajem majci stvari koje je tražila. Popričamo malo preko prozora. Penjem se na sprat, skidam garderobu „za van kuće„ idem tuširam se i hoću zagrljaj sa decom…ćekaj……da li Coviid 19 dozvoljava zagrljaj sa decom?! 

Ručamo, pričamo, šalimo se, zatim nosim supruzi ručak na posao…. sreća pa zivim 10 metra od bolnice vraćam se kući, pitam decu kako ide učenje. TV domaći je napisan, stižu poruke sa Vibera, strana 57-59, matematika, engleski strana 73-79, srpski strana 56-59?! 

Pišemo zajedno, šta znamo i ja i deca… 

Veče, sada je 19.00 sati. Sa posla supruga. Umorna, ceo dan u laboratoriji..referiše. Radili smo 18 uzoraka COVID 19… Tuš, pa večera, pa naravno domaći…Taj domaći. Pa ljudi mi radimo, nismo na odmoru, umorni smo… ali sva deca već poslala na Viber odgovore pa moramo i mi…a šta se mora nije teško. Pijemo svako svoju dnevnu dozu vitamina. 

Kasno veče: 22.00. Andrej ide na spavanje, Aleksa u svoj sobi uči, a ja i moja Jelena pored TV-a, gledamo i pričamo. Jesi li čuo da je ovaj pozitivan. Ova doktorica ima tempretauru….tri sestre na dijalizi pozitivno. Šta ako se mi razbolimo?! Pravac „Čair“…

Aleksa će morati da brine i o Andreju i o deki, i baki. Valjda neće morati… 

Onda krevet i sutra sve iznova.

Izlazimo samo u dvorište, sreća pa živimo u kući sa malo večim dvorištem. Deca igraju fudbal, košarku. Mi sedimo i uživamo u njima. Jedina dobra strana karantina što je moja porodica zajedno. A šta ne valja: Što ni građani ne poštuju mere samoizolacije!!!

Napolje samo kad se mora..nema poseta..nema šetnji..ljudi opasno je. Imate privilegiju da budete kući.. Ja i moja supruga tu privilegiju nemamo..lekari smo…moramo da radimo u bolnici..sa virusom..sa pacijentima. Cenite to što imate. Uživajte u svojoj porodici, to je nešto najvrednije.