foto BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ„Srbija kao dostojanstvena država slobodnih i jednakih građana, koja će voditi računa spram svih društveno osetljivih kategorija i biti posvećena ukidanju diskriminacije i borbi za nultu toleranciju spram svakog oblika nasilja, govora mržnje, akata koji doprinose zakinutosti ljudskih prava – biće i dalje jedina politika za koju ćemo se zalagati unutar Ministarstva i Vlade Srbije.“
Ovu rečenicu izrekao je 10. decembra ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov na svečanosti povodom obeležavanja Dana ljudskih prava. Iza te rečenice, koja kao da opisuje stanje ljudskih i manjinskih prava u Skandinaviji a ne kod nas, krije se, međutim, veliki nesklad „u teoriji i praksi“, pre svega kada je reč o njemu samom, a onda i ministarstvu na čijem je čelu. Jer je, naime, ministar Žigmanov samo u poslednjih nekoliko meseci propustio da reaguje na događaje koji se i te kako odnose na resor poveren mu u Vladi Srbije, posebno kada je reč o „nultoj tački tolerancije spram svakog oblika nasilja“.
Propustio je, recimo, Tomislav Žigmanov – za razliku od predsednika Saveza vojvođanskih Mađara Balinta Pastora – sredinom septembra da se oglasi povodom najava da će u Srbiji sledeće godine biti vraćeno uvođenje obaveznog vojnog roka i da javnosti, makar kao predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, saopšti svoj stav o pitanju koje žulja njegovog koalicionog kolegu iz redova najveće nacionalnomanjinske zajednice u zemlji, ali i pripadnike svih ostalih nacionalnomanjinskih zajednica, posebno mladih.
Ni reč u javnosti ministar Žigmanov nije izustio početkom oktobra kada je, zbog etiketiranja u delu režimskih medija proglašen da je hrvatski špijun, na informativni razgovor u Bezbednosno-informativnu agenciju priveden subotički poljoprivrednik Damir Perčić. A povod za ovu difamaciju bio je, naravno, Perčićevo učestvovanje na protestima poljoprivrednika.
Samo dan-dva kasnije Žigmanov je stoički pretrpeo vlastito poniženje u vidu izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića prilikom posete Subotici da železnička stanica neće biti otvorena dok natpisi na njoj, osim na srpskom i engleskom, ne budu i na mađarskom jeziku i na taj način svojim sugrađanima i članovima stranke poručio da je, kao i šef mu, „zaboravio“ da je (i) hrvatski jedan od službenih jezika u gradu u kom i sâm živi.
Nije se Žigmanov nijednom oglasio niti nakon brojnih kršenja ljudskih prava na građanskim protestima nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. U načinu privođenja, a zatim i pritvaranja studenta novosadske Akademije umetnosti Relje Stanojevića i Gorana Ješića koji je 5. novembra na građanskom protestu stao u njegovu odbranu – što je bilo u direktnom prenosu na TV N1 – Žigmanov nije pronašao ni jedan jedini element kršenja ljudskih prava, baš kao i u slučajevima prebijanja studenata ispred Pravnog fakulteta u Beogradu, napada na njih ispred Rektorata u Novom Sadu ili pak napada na aktiviste „Most ostaje“ na protestima zbog najave rušenja Savskog mosta u Beogradu.
Ništa sporno, s obzirom na ćutanje, za ministra Žigmanova nije bilo ni u slučaju sedamdesetčetvorogodišnjeg penzionera Ilije Kostića koji je nakon policijske obrade u Novom Sadu završio u Kliničkom centru Vojvodine gde mu je odstranjen testis, baš kao što mu ništa neobično nije bilo ni u smrti Dalibora Dragijevića, brata osumnjičenog za ubistvo Danke Ilić, nakon već prvog teksta Vuka Cvijića u „Radaru“ koji je u međuvremenu došao u posed obdukcionog nalaza Instituta za sudsku medicinu u Beogradu.
Posla „za ukidanje diskriminacije“ u „borbi za nultu toleranciju spram svakog nasilja“, kao što vidimo, proteklih meseci bilo je u praksi i više nego dovoljno, ali… Jasno je, naravno, i zašto Tomislav Žigmanov svakoga dana zatvori oči i zapuši uši na sve ono što vidi i čuje celokupna javnost u državi u kojoj mu je poveren tako odgovoran i osetljiv zadatak kao što je briga o ljudskim i manjinskim pravima: nije kolegijalno zamerati se kolegama Ivici Dačiću, Aleksandru Vulinu, Aleksandru Martinoviću, Ani Brnabić i, naravno, Šefu, baš kao što ne bi bilo preporučljivo (zbog svih njih zajedno) niti stati na čelo „Parade ponosa“ i delom pokazati da imaš jednak odnos prema svim ljudima i manjinskim zajednicama.
Jasno je takođe i da bi prvo iskakanje u vidu javnog oglašavanja povodom navedenih događaja bilo i poslednje, jer bi promptno usledila šut-karta iz kabineta Ministarstva na čijem je čelu. Nije jedino jasno šta u tom društvu (ako izuzmemo tričarije poput položaja i statusa) vidi, kako to podnosi i zašto konačno ne stane pred ogledalo i u njemu, umesto Gorana Vesića ili Tomislava Momirovića, prepozna lik Branka Ružića. Jer prigodničarsko-nazdravičarskim izjavama o tome koliko napora Srbija ulaže ne bi li se ugurala u društvo država s visokim stepenom poštovanja ljudskih i manjinskih prava (o pokretanju društvenog dijaloga da i ne govorimo) deluje kao da je već odavno zahvaćen klicom licemerja koja se svakodnevno širi s Andrićevog venca, a čije posledice na svojoj koži više ne želi osećati sve veći broj ljudi, uključujući i „izmanipulisanu decu“, kako vlast i sluganski mu mediji nazivaju srednjoškolce i studente.
Autor je novinar iz Subotice
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
