Svakog dana 10 minuta razgovaraj sa sobom

Ili nedelja, meseci… Psiholog sam, radim na Univerzitetu u Beogradu, bavim se obrazovanjem, imam radnog i životnog iskustva, logičan izbor. Pa ipak, moj prvi komentar je bio „Ne znam. Ne znam ni kako da komentarišem, a još manje šta da predložim.“

Ali, ako nešto ne znate, onda je to prilika da se nauči.

Ne onako školski, iz priručnika ili udžbenika, jer toga nema ni u priručnicima, ni u „Mojoj školi“ na RTS-u u koju svi ovih dana svraćamo. Ni ozbiljna psihologija neće ponuditi instant recepte „kako za pet minuta do sreće“. Odgovori i znanja koji su nam sada potrebni nalaze su upravo u okolnostima u kojima živimo.

Realno iskustvo i realna potreba koju je ono stvorilo su i najbolja prilika i odličan motiv da naučimo kako da se ponašamo i kako da se osećamo. Ne uči se sedenjem na času, slušanjem i ponavljanjem, već promišljanjem, razmatranjem, preispitivanjem. Koje to informacije stižu do mene, odakle dolaze, da li da im verujem ili da pitam još negde/još nekoga, gde da pitam, kako smo živeli i preživeli vreme drugih vanrednih stanja i vanrednih okolnosti (a bilo ih je)?

To su legitimna pitanja, obavezna da se postave sebi. Jedan naš profesor na fakultetu je govorio: „Gotov si ako svakog dana bar 10 minuta ne porazgovaraš sa sobom.“ Ja taj savet razumem kao obezbeđivanje prostora da razvijemo sopstvene misli i donesemo sopstvene sudove, da kritički i iz različitih uglova preispitamo informacije kojima raspolažemo, uključujući i količinu informacija kojima ćemo se izložiti, da razvrstamo ono što čujemo na informacije i na poluinformacije, preporuke, komentare, parole… i da sami donesemo pametne odluke.

U stvari, ne moramo sami, još se bolje misli, predviđa i planira kada se mozgovi udruže, pa je pametno razgovarati i deliti misli sa ljudima u koje imamo poverenja. Eto, bežala sam od instant recepata, ali sada ipak mogu da preporučim da umesto konzumiranja „gotove hrane“ svoj um naterate da sam „kuva i sprema“.

Meni je poziv za pisanje ovog komentara odložio završetak dana pa sam, umesto da sednem pred TV, mislila i kopala po sopstvenim memorijskim skladištima, izvlačila različite pakete znanja i iskustva. Nije baš da ne znamo odgovore na ova pitanja, kako sam prvo pomislila. Svi mi imamo u našoj ličnoj, a i kolektivnoj istoriji situacije slične ovoj u kojoj se sada nalazimo.

Znamo, na primer, da se neizvesnost i nepripremljenost najteže podnosi. Zato je normalno ako se ponašamo haotično, jer nas neizvesnost tera da razvijamo različita scenarija i da se pripremamo za svaki od njih. Znamo i to da ni u najgorem scenariju nećemo ostati sami (makar i povećali socijalnu distancu), nećemo ostati bez informacija, a sigurno nećemo umreti od gladi. A najzad, znamo i da će „i ovo proći“.

A kad sam već pomenula školu u koju naša deca idu ovih dana, moram da kažem da veoma cenim kako i koliko dobro su se nastavnici pripremili za izvođenje nastave pred kamerama i na daljinu.

Ali, ne mogu da ne primetim da je školski program koncipiran tako da imitira „običnu“ školu, sa rasporedom časova i lekcijama koje su predviđene nastavnim programom. Razumem ideju, očuvajmo običan život, makar i prividno. Ali, život ovih dana nije običan i škola propušta važnu priliku da nauči decu onome što im je sada najpotrebnije, a i što će im biti potrebno kroz život, uključujući i obrazovni i profesionalni. Evo na šta mislim.

Pre svega, truda je vredan napor da se mozgovi učenika zabave različitim činjenicama, idejama, materijalno tačnim znanjima, kako se to obično kaže…. Ali, u njihovim mozgovima već se nalaze, i to u ogromnoj meri, neke druge činjenice, zapažanja, informacije. Nema razloga da škola ignoriše ono o čemu deca i mladi zaista razmišljaju. Naprotiv, veoma je važno, kao i za sve nas, da reflektuju i uokvire ono o čemu inače misle. Kao što im škola predlaže da se bave paralelogramima ili bitkama Prvog svetskog rata i nudi im pomoć da ta znanja uokvire i sistematizuju, zašto im ne bi pomogla da uokvire svoja razumevanja fenomena kojima su izloženi i kojima se svakako bave, kao što su zarazne bolesti, njihovo širenje u pandemijskim razmerama, ili socijalna distanca, društve mreže i informisanje, ili strah, mehanizmi kako strah nastaje i kako se nosi sa njim…

Možda izgleda teško, ali nije.

Opet, osvrnimo se na ona znanja i iskustva koja već imamo. Na primer, naš obrazovni sistem usvojio je set opštih i međupredmetnih kompetencija za kraj obaveznog obrazovanja (osnovna škola) i za kraj srednjeg obrazovanja.

Među njima se nalaze i takve kompetencija kao što su Odgovaran odnos prema zdravlju, Odgovoran odnos prema okolini, Rad sa podacima i informacijama, Odgovorno učešće u društvu, Saradnja, Komunikacija… a pod ovim nazivima krije se još i kritičko mišljenje, rešavanje problema, donošenje odluka… I u „obična“ vremena nije mi svejedno što se preko ovih legitimnih i neizmerno bitnih obrazovnih ciljeva olako prelazi (tačnije, uglavnom se ignorišu). „Neobična“ vremena stvaraju ne samo veću potrebu za ovim kompetencijama, već i odlične prilike da se one razvijaju na tako očiglednim sadržajima i materijalima. Pa, ako škola propušta priliku, mi ne moramo.

I, nisu ove kompetencije samo decu i njihove roditelje, već za sve. Pa hajde da naučimo kako se to odgovorno odnosi i odgovorno živi.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu