Svašta kipi iz tog lonca kritike

Svašta kipi iz tog lonca kritike! Iz davne prošlosti isplivali su balkanski ratovi i suicidno suprotstavljanje Srbije germanskom svetu u dva svetska rata, kao posledica političkog tumaranja. Nema govora o teritorijalnim pretenzijama Srbije u balkanskim ratovima, a ni u nedavnoj prošlosti nema govora ni o stavu vlasti u predratnoj Jugoslaviji prema Apisu, niti o antifašizmu u II sv. ratu, nego o suicidu! Opozicija je, prema autoru, posle svih grešaka iz prošlosti – tajkunizacije, spornih privatizacija, rušenja institucija … danas bez političke vizije.

Ovom nizu mogla bih dodati još neke grehe sadašnje opozicije, koja je duže od decenije bila na vlasti, ali bih bar pošteno rekla da tajkunizacija i rušenje institucija nisu njihov izum, nego nasleđe od prethodne vlasti. A politička vizija joj se suštinski ne razlikuje od one koju vlast ima. Neku drugu opoziciju – desničarsku, prorusku i antievropsku, autor je definisao kao kvislinšku opciju druge sovjetske okupacije.

Da li je pod prvom sovjetskom okupacijom podrazumevao ulazak trupa Crvene armije prilikom oslobađanja teritorija od fašističkih trupa? Da li to znači da bi bilo bolje da su fašističke sile ostale ovde, jer je suprotstavljanje njima ionako bilo suicidno? Koja se to sovjetska okupacija desila u Jugoslaviji, a da je ostala nezabeležena u dokumentima? I koja se to sovjetska okupacija dešava danas kao druga (ponovljena)? Teško je poverovati da autor nije upoznat sa raspadom Sovjetskog Saveza i današnjim postojanjem kapitalističke Rusije.

Promociju pozitivnih strana evrointegracije Srbije autor na kraju teksta nalazi u realizaciji sistema sloboda, pre svega ekonomskih, individualnih i kulturnih. Ekonomske slobode u zemlji sa decenijama uništavanom privredom, prezaduženom državom, privredom i stanovništvom, jednostavno nema. Mi ne vodimo svoju ekonomsku politiku zato što to ne umemo, zato što smo daleko pre vremena prihvatili ograničenja koja nismo morali, zato što decenijama radimo u interesu tuđem, a ne sopstvenom. Individualne slobode, osim političkih – svedenih na višepartijski sistem i ad hoc udruživanja građana oko pojedinih problema na čije bi rešavanje tako udruženi možda mogli uticati, lišene su jednog od osnovnih prava – prava na rad sa razumnim radnim vremenom i prava na normalan život obezbeđen takvim radom. Ovako prikazane prednosti evrointegracije pre su argumenti protiv nego za. Ali uspostavljanje institucija nezavisnih od trenutnih političara na vlasti već bi bio dovoljan razlog, sve i da nema drugih, takođe bitnih.

Verujem da se naša javnost neće usijati oko pitanja Kosova, osim u meri u kojoj to odgovara političarima na vlasti, kao večita zamena teza. Bilo bi korisnije za čitaoce da se autor pozabavio stvarnim razlozima koji bi stajali iza eventualnog raspisivanja referenduma ili raspisivanja vanrednih izbora. Ali, takva analiza bi mogla dovesti autora u neugodan položaj – da se zameri sadašnjim vlastima. Zato je kritika koja napada sve bezazlenija. Jedini je problem što, kada u mikser stavite sve – vlast i opoziciju, prošlost i sadašnjost, desne i leve ideje, na kraju dobijete bezukusnu i nesvarljivu smešu.

* Autorka je diplomirani ekonomista