Foto: S. Atanasovski/Privatna arhivaNisu u pravu oni koji kažu da živimo u najtežem vremenu.
Većina predaka – onih iz pletara i pod lojanicama, pred zlim usudom i boleštinama (da ne gazimo dublje u mrkle vekove); onih pod tuđinskim jarmom i sabljom, pod tuđim nametima i milošću; onih koji su vilama i kopljem morali da brane svojinu ili se pred metkom opiru porobljivaču; onih koji su trunuli u kazamatima i skapavali u logorima ili zbog mišljenja mučeni i zlostavljani na nedostupnim ostrvima i gubili glave (duga je i nesaglediva lista ljudskih stradanja, patnji i boli u nepresušnoj istoriji krvi) – rado i bez promisli bi čitavo svoje bitisanje menjali za naše; neko čak i celo svoje ondašnje zemno postojanje za naš jedan jedini dan.
A zajedničko nam je što smo iz jednog ništavila stigli, i (ako pitamo ateiste) otići ćemo u drugo, s tim da ono prvo nije krasila večnost, a drugo se pretvara u nju (večnost) nesagledivu i beskonačnu.
Često gledam slike malenih đaka od pre veka i duže, sa bolnom i dubokom empatijom (te glavice ne sijaju kasnijom dečijom radošću), i pokušavam da smislim blagodeti koje su imali u odnosu na današnje (ta lica se tako razlikuju od današnjih), da smislim od čega su stasavali (sem od mleka, ako se i imalo), ali na stomaku prozora nema, čak i kad takve slike u sve ređim monografijama nisu mutne.
Ali ta i takva prošlost, i taj način gledanja na stvari, ne nosi utehu za danas.
Ma kako satirani i sakaćeni ratovima (ratovali su i drugi, tragičnije i krvavije od nas), ipak smo se dizali, oslovljavali na noge, oporavljali (opraštali, a ponekad i zaboravljali) i kao društvo (Feniks) ponovo nicali iz pepela i išli napred u boljitak, gradeći porušeno i dograđujući nova stepeništa ka budućem, ka svetu koji ćemo predati potomcima, kao što smo ga mi dobijali.
Bilo je i loših vladara (naša istorija ih je takvih više upamtila), neki su gubili ne samo vlast već i glave sa ramena, ali nikada nismo došli u stanje ovakvog rastakanja i propasti, kada se, kao pri usovu, odronjavaju rubni delovi naše jadne zemlje, i ne znamo gde će se taj odron zaustaviti, kada će prestati i završiti se ovo kobno novo omeđenje, uz saznanje da će i ono što će u tom novom i tako ograničenom skupu delom biti tuđinsko (iz jednog takvog mesta, u punoj nemoći, izbegao je i potpisnik ovih redova).
Zaglavljeni beznadežno u ovom vremenu i prostoru, rastrojeni i razdvojeni, u golemom zaostatku od onih na koje smo nekada čak i pomalo nadmeno (retki, možda, uz empatiju) spuštali pogled, na njihova skrušena lica, na nešto sitne robe krpama na pesku buvljih pijaca (neke njihove žene su za „crvenu“ prodavale i nematerijalno) i bili smo im teško dostižni ideal – sada samo setno gledamo u njihova leđa koja su sve dalje od nas jer dugim koracima odmiču.
Sećanja i stanja naših duša su u sve većoj korelaciji: Svet bez Ovog i njegove obezularene i nezasite kaste, svet u kome smo bez njih živeli (iako je to česta odlika prošlosti na koju padne svetla patina) čini nam se iz ove perspektive neponovljivim u svojoj lagodnosti i dobroti – od onih, uz koje smo stasavali i učili, idola kojima smo stremili, likova na koje smo se ugledali, reči, slike i note koje su nas oblikovale i brusile, danas su nove, mlađe naraštaje (na kojima treba da se snuje budući svet) preuzeli oni izmileli iz rupa – nama, vremešnijima, nasilno je i nemilosno otrgnuto sve i zamenjeno odurnim i ružnim, delima i likovima, počev od Najvećeg (pišem, mada i prema svom liku nisam blagonaklon pred ogledalom).
Likovi, koji svojim pojavama ne zaslužuju ni sliku ispred mesarske radnje, kasape naše dane i živote. Oni su, u ovakvom vremenu, vremenu njihove vlasti, izgleda dobro ispekli zanat, shvatajući iz prirodne perspektive način opstanka i lanac ishrane (Zakon Jačega).
Time su nas (bez nabrajanja načina i sredstava) gotovo potpuno preveli iz humanoidnog u životinjski svet.
Omeđen je ovaj prostor u listu brojem karaktera da bi se redom nabrajala sva nepočinstva i sve štete, koje su dvanaestogodišnjim delovanjem načinili nama (zemlji, ljudima i tlu) – da se razumemo: nevinost nije odlika ni svih pređašnjih vlasti – ali je njihov učinak u tome nedostižan, a poraznost takva da se trebamo stideti svog postojanja pod njima.
Obeznađeni onima koji sebe nude kao alternativu vladajućem bahatom neobrazovanom soju – koji se kune u rodoljublje kao laka devojka u poštenje, a samoustoličeni Komandant stisnutih pesnica (iz pesnice se teško može odvojiti prst koji bi trebalo staviti na čelo) urliče parole i sipa obećanja po polupraznim halama i trgovima pred fizionomijama skupljenim na pretnju i silu – iz prilike u priliku broje proćerdano, najviše onda kad je (posredno) pucano u sve nas, a stradale najnevinije duše. Njihovim delovanjem, koje krste opozicionim, oličenim glupošću i neukošću (ili, možda – namerom), vode nas sve dalje od nade, od izlaza, od dostojnog življenja.
A životi nam teku tiho i tužno, i s pravom pomišljamo da ne živimo kao normalan svet.
Neke, kao u polju pelina, gorčinom razara i stid što ne živimo kao što priliči. Odmetnuti (oterani) od inog sveta, nesvesni ko smo sada, ni šta smo, ni šta je ovo u čemu sada živimo, i dokle seže – na putu nestanka – čini se sada i konačno bez snage za odbranu svetinja koje su preci vekovima hrabro i dostojno pronosili svetom, počev od tla (koje ovi svakim danom nemilice rasprodaju) i zastave pod kojom znaju da se, tako nedostojno, (po)kriju.
Pokušaji da se opet, nekako, vratimo na ljudsko su sve bezuspešniji.
Kao zvezde pred jutrom, trnu nade jedna za drugom – samo što nam jutro neće svanuti, i noć će biti sve duža.
Slepilo, tako, polako naleže na naše oči, a oni bivaju sve uvereniji da ćemo pod njima, do Expa i dalje, pod njihovom neobuzdanom i nekontrolisanom vlašću, uz nezainteresovanost inog sveta, živeti još dugo.
Onako, kako je već pomalo zaboravljeni pisac Žarko (Jovanović) Komanin, u romanu „Kolijevka“ (1976), opisujući svoj komad tla na kome je stasavao simboličnim imenom Pelinovo, na stranici 210. zapisao: „Svijet ne zna za Pelinovo.
A ni Pelinovljani ne znaju za svijet.“
Autor je književnik iz Zaječara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
