Sve je ovde "razdrljeno"

Osim što u našoj situaciji diplomatski taktično, ljubazno i „previše fino“ opominjanje premijera na potrebu baš takvog takta u javnim i diplomatskim nastupima – deluje jalovo i deplasirano.

Taj utisak uzaludnosti ovakve opomene izazvao mi je onu pomenutu tugu koja se može objasniti i narodskom „čemu govoriti gluvom“, odnosno omiljenim mi pitanjem Majakovskog – „kako u debelo uho zabosti nežnu reč“. Jer „nežno“ je i reći danas da premijer samo „ponekad“ ne poštuje protokol, čini to bezmalo (da i ja umekšam!) uvek kad je u prilici, a prilike sam umnožava do mile volje.

Da podsetim – uvaženi g. Ilić je na ovim stranicama napisao kako mu je „onomad bilo neprijatno gledati više puta ponovljeni izveštaj o poseti premijera Vučića ambasadi Ruske Federacije radi izjave saučešća povodom pogibije velikog broja ruskih građana u avionskoj nesreći.“ Tamo se on, pak, „iz njemu znanih razloga, možda nepripremljen, pojavio u, najblaže rečeno neprikladnoj odeći (razdrljene košulje, bez kravate)…“ Uz mnoge pristojne opaske g. Ilić kaže da „nas to dovodi pred pitanje ima li koga (u kabinetu) da kaže da se prema našem protokolu, na izjavu saučešća odlazi u primerenoj, tamnoj odeći uz odgovarajuću kravatu…“ I još da „to jeste pitanje protokola, ali ima mnogo veći značaj od uobičajene percepcije kao „puke forme“ bez sadržine, jer se iz odeće, spoljnog izgleda ali i držanja, procenjuje iskrenost izjave…“ „Možda bi saradnici iz kabineta mogli posavetovati premijera da ponekad…“, kaže g. Ilić, i nabraja još niz netaktičnosti i znakovitog kršenja protokola, pa i uz veće političke štete.

Ali, kako da ga posavetuju kad premijer, evidentno, nikoga ne bi poslušao. K tome, stalno emituje poruke da sve nabolje zna. Mogao bi beskrajno da se pravi spisak njegovih osornosti – ponižavanja ministara ćutke spremnih da pogaze sopstveno dostojanstvo, saradnika, novinara, političkih neistomišljenika …Čak i njegovi „pozitivni nastupi“ prožeti su, ma ne samo prožeti, često i zatrpani cinizmima svake vrste koji protivreče prvobitno iznetim tezama i anuliraju ih. Prečesto „levom gasi, dok desnom potpaljuje“ i što je najgore – takoreći istovremeno.

I sad će on da sluša činovnike i nekakav protokol – „piši propalo!“ Zar stvarno i razumni ljudi ne vide ono što se i golim okom dadne uočiti, da se Aleksandru Vučiću dozvoljava da uzurpira sve, pa i pristojnost? I uz sve njegovo ironično, bahato nedržavničko ponašanje, puno brecanja i sarkazma i on sam govori o izgradnji pristojne Srbije. Što je zapravo razgradnja same te ideje. Zato je svako pristojno opominjanje na potrebu za njegovom pristojnošću i diplomatskim taktom uzaludan trud. Pa, on je u trenutnoj opijenosti sopstvenom moći – zarađenom u dobroj meri podilaženjima „saboraca“ pristojnim opomenama poput ove o kojoj pričamo, kukavičkim ćutanjem „mislećih potencijala“ zemlje, opoziciju gotovo ne vredi ni pominjati – upravo u fazi u kakvoj takvi poput njega konje postavljaju za senatore.

A nasuprot tome preporučuje mu se poštovanje „ustavnih blagodeti“ – senata. Savetuje mu se protokol strpljivih diplomatskih razgovora, ponašanje i govor tela sa svetskih prijema i koktela, a on Srbiju vidi kao kafančinu punu takođe razdrljenih gostiju sklonih ogovaranju, podmetanjima i psovkama… Ne, nisam zaboravio ni njegovo (j)evropejstvo zbog čega ga neki vide kao, citiram jednog: „jedinu našu funkcionalnu institucionalnu sponu sa Briselom“. Možda na to liči, međutim, pre će biti da je to proevropski igrokaz sa dozom nepreležane i neprežaljene radikalske pakosti i cinizma za protivnike (i sve druge), a pred ojačalom starom i novostvorenom desnom publikom.

Tom delu predstave očito Zapad još uvek aplaudira, kao što aplaudira i bar artificijelnom izvršavanju poverenih mu zadataka. I to sve uprkos većinskom nerazumevanju domaće publike za komad na pozornici. Jer, ona ne aplaudira komadu, već glavnom glumcu. A, možda, je sve napred rečeno previše. Možda je protokolarna finoća za koju se sizifovski zalaže g. Ilić već postala stvar prošlosti. Eto, npr. nije samo naš premijer onaj koji nedržavnički i nediplomatski tepa svojim partnerima, „moj Bojko“, „moj Viktor“… Zar nije onomad i Gerhard Šreder prešao na „cenim Aleksandra“ jer on kad kaže „da“ to je „da“, a kad kaže „ne“ … Možda uskoro saznamo da ga i Angela Merkel zove – Aca. Pa i ako nije tako, Aca ima resurse da to bude naširoko objavljeno.

Autor je novinar