Sve je to od lošeg vina

Gospodin Bart ne želi da napiše da smo mi, dr profesor Teodor Kovač u svom članku, a ja pre dve godine na vršačkoj TV, uvek govorili da ćemo se prvi pokloniti svakoj nevinoj žrtvi bez obzira na to kojoj je naciji ili veri pripadala. Ja sam potpuno uveren da nevine žrtve imaju imena i prezimena i da ih se njihovi bližnji, njihovi prijatelji i njihove komšije, „sa kojima su živeli i radili u miru i zajedništvu sve do kraja 1944. godine“, sećaju, ne samo po imenima nego i po dobrim delima. Pitanje je zašto ni posle gotovo 70 godina ne možemo da vidimo imena i prezimena nevinih žrtava. A upravo je samo to traženo od inicijatora podizanja spomenika.

Pravo je gospodina Barta da podiže spomenik nevinim žrtvama, ne svim nego onim koje izabere. Njegovo je, takođe, pravo, meni je i to razumljivo, da ne želi da na istom mestu bude spomenik svim nevinim žrtvama, jer bi one jevrejske samo pokvarile utisak. Mnogo je razloga koji opravdavaju njegov takav stav. Možda bi neko postavio pitanje ko je kriv za stradanje Jevreja, možda bi neko upoređivao podatke, koliko je stradalo jevrejske dece, koliko jevrejskih žena, koliko drugih, a to je neuporedivo. Gospodin Stefan Bart je tehnički obrazovan i morao bi da ume inženjerski i logički da razmišlja. Zato me čudi da kao argument ističe da, koliko je njima poznato, folksdojčeri nisu učestvovali u groznom ubijanju Jevreja na Sajmištu u Beogradu. On je verovatno uveren da su Jevreji iz Vršca dobrovoljno i samoorganizovano došli u Beograd da bi tu bili zverski ubijeni, a pre toga su svoju imovinu poklonili dragim komšijama folksdojčerima, sa kojima su živeli i radili u miru i zajedništvu, na čuvanje. Ne, folksdojčeri su pedantno i efikasno otpremili Jevreje Vršca u logore smrti. Zašto se gospodin Stefan Bart ne zapita ko je još pre ulaska Vermahta u Vršac obukao okupatorske uniforme, okitio fijakere i upregao konje čilaše kako bi sa oduševljenjem krenuo u susret njegovim vojnicima. Gde ono beše formirana Princ Eugen divizija? Koliko vojnika broji jedna divizija? Ko su bili pripadnici te divizije čuvene po nezapamćenim zločinima. Moguće je da su folksdojčeri, nakon što su obukli okupatorske uniforme i završili sa maltretiranjem, ponižavanjem, zlostavljanjem, pljačkanjem, zatvaranjem i deportovanjem Jevreja u logore smrti, nastavili da se bave vinogradarstvom i ratarstvom i živeli i radili u miru i zajedništvu sa svima ostalima (mojih sunarodnika više nije bilo da tu idilu remete) sve do kraja 1944. godine. A onda su ih neki „komunisti“ bez suđenja nevine streljali, verovatno samo zato što su dozvolili da im vino bude kiselo.

Za gospodina Stefana Barta kriv je Vermaht, ali ne baš toliko koliko Nedić i Ljotić. Po njemu, Vermaht, jadan, nije znao ni ko je u Srbiji Jevrejin niti koliko ih ima. Zaboravlja gospodin Stefan Bart ko je i šta je bio Kulturbund. Zaboravlja i da je, bar kada je reč o Vršcu, svako znao svakog. Pa i folksdojčeri su dobro znali ko je u Vršcu Jevrejin. Nagrnuli su u kuće svojih komšija Jevreja da pljačkaju i za to im nisu bili potrebni ni Nedić ni Ljotić da im daju instrukcije. Uzgred budi rečeno, u Vršcu nisu delovali ni Nedić ni Ljotić. Sva zlodela su „morali“ da urade oni folksdojčeri koji su obukli uniforme i marširali ulicama Vršca. Gospodin Stefan Bart pedantno navodi da je u Jugoslaviji posle rata streljano 6.500 Nemaca, bez suda ili nakon suđenja pred prekim sudom. Kada smo već kod brojanja, gospodin Stefan Bart treba da zna da je za vreme rata 68.000 Jevreja iz Jugoslavije zverski ubijeno. Tu ne ubrajam Jevreje iz podunavskih država koji su se, bežeći od svojih i nemačkih komšija, zatekli u Jugoslaviji u trenutku ulaska Vermahta i, takođe, bili pobijeni. Poznat je „Kladovski transport“ i streljanje u Zasavici. To gospodin Stefan Bart sigurno dobro zna, s obzirom na to da navodi podatke iz Istorijskog arhiva u Beogradu. Postoje i dobro sačuvane, veoma pouzdane nemačke arhive iz kojih bi gospodin Stefan Bart mogao da sazna istinu o ulozi folksdojčera. Mogao bi da sazna koliko ih je osuđeno zbog ratnih zločina počinjenih na našim prostorima. Mnogo je 66 godina, ali nije dovoljno da bi nama mogli da serviraju tužne priče iz III rajha. Još manje može da nam se pripisuje da mi BETONOGLAVCI sprečavamo realizaciju ugovora koji je sklopljen sa lokalnom samoupravom. Takav ugovor ne postoji, bar prema rečima predsednika Skupštine Vršac gospodina Stevice Nazarčića, pa je pitanje šta je uopšte ostalo kao istina od cele „tužne“ priče gospodina Stefana Barta. Izgleda ništa.

Gospodin Stefan Bart kaže da su se odmah posle rata Nemci suočili sa zločinima Hitlerove Nemačke? Nemci su se posle rata suočili, ne sa zločinima, nego sa odgovornošću što su dopustili da u njihovo ime budu počinjeni, a sa zločinima su se suočavali tokom rata.

Kajanje Nemaca je svakako visoko civilizacijski čin. Ono što je posleratna Nemačka uradila na polju obrazovanja, kada je o holokaustu reč, uvođenjem i primenom zakona koji negiranje holokausta kao i antisemitske aktivnosti kvalifikuju kao krivična dela, jeste za svaku pohvalu i divljenje. I mi Jevreji u Srbiji ne propuštamo priliku da istaknemo značaj takvog nemačkog pristupa istoriji. I ne samo posle rata, nego i dok je on buktao, bilo je časnih i čestitih Nemaca koji nisu mogli i nisu hteli da se identifikuju sa nacistima. Poznato je da su i mnogi od njih bili žrtve nacizma. Ne radi se, dakle, ovde o Nemcima i niko nema ništa protiv da se podigne spomenik nevinim nemačkim žrtvama, kojih je, siguran sam, bilo. Ali baš zato, zbog tih nevinih žrtava, a i zbog nas ostalih, na njemu treba da stoje ispisana njihova imena. To one svakako zaslužuju, a dizanje spomenika nevinim žrtvama čija se imena ne znaju – samo je podmetanje kukavičijeg jajeta.

Autor je predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije