Sve moje „izdaje“: Odlomak iz knjige „Ožiljci života“ Vuka Draškovića

U kampanji su mi i građani i mediji upućivali gorke zamerke. Zašto sam bio u Vladi Slobodana Miloševića za vreme NATO bombardovanja? Zašto sam za članstvo Srbije u zločinačkom NATO-u? Zašto sam, na jednom sastanku, poljubio ruku Madlen Olbrajt? Zašto se ne borim za „sveto srpsko Kosovo“? Zašto sam čestitao državnu nezavisnost crnogorskim „ustašama“ Mila Đukanovića?

Ne jedan i ne tri, nego deset izbornih cenzusa bih preskočio da sam državnu spoljnu politiku zastupao kao što će je zastupati moj imenjak i naslednik. Kupiš prase, okreneš ga na ražnju, na Tajms skveru u Njujorku, okupiš novinare i kamere iz Srbije pa uzvikneš:
„Za nas Srbe Kosovo je vazduh koji dišemo, zenica našeg oka, o njemu noću sanjamo, ono je naš Jerusalim, naš Veli Fordž i Jorktaun, naš Alamo i Getisburg, naš Perl Harbor i Ivo Džima, sve to u jednom…“

***

Čak se i kamenje menja, a kamoli ljudi. Samim životom osuđeni smo da budemo konvertiti. Promene neke uzdižu, neke unižavaju, a presuđuje vreme.

Pavle, apostol hrišćana, bio je pre toga Savle. Progonio je i ubijao hrišćane sve do trenutka kada je „čuo“ Isusov prekor na jednom svom putovanju.

Abraham Linkoln je ukinuo ropstvo u Americi, a kao mladi rendžer vešao je crnce.

Kemal Ataturk je bio sultanov paša, a ukinuo je viševekovni osmanski poredak i Tursku proglasio za republiku.

Za trajanja Kraljevine Jugoslavije, komunisti su bili za razbijanje te države, ali su naglo zaokrenuli i, posle svoje ratne pobede, obnovili Jugoslaviju.

U ratnom pohodu na Konavle i Dubrovnik, Milo Đukanović je podržavao Slobodana Miloševića, da bi ubrzo postao njegov najveći protivnik, otrgnuo Crnu Goru iz otrovnog zagrljaja i uveo je u članstvo NATO-a.

Mnogi moji prijatelji iz Milanove knjižare, koji su se rugali Vojislavu Šešelju, podržali su njegov krvavi ratni plan o Srbiji do Karlovca, Ogulina, Varaždina i Virovitice.

Milorad Dodik, vrhovni poglavica njegovog pašaluka zvanog Republika Srpska, koji se kleo u Dejtonski mirovni sporazum, glorifikovao Ameriku i NATO, zločin u Srebrenici nazivao genocidom, postao je vazal Putinove Rusije na Balkanu.

Akademik Kosta Čavoški, autor knjige o Slobodanu Miloševiću kao najvećoj nacionalnoj nesreći, danas tog čoveka slavi kao najvećeg branioca srpskog naroda.

Drugi jedan akademik, koji je sa mnom predvodio protestante Vidovdanskog sabora, danas piše i govori da su Srbi odvedeni u haški zatvor „ljuckovina“ koju on udiše, i da je njegov životni cilj da nestane Crnogoraca…

Sa mnom su se prestali družiti i viđati gotovo svi prijatelji iz Milanove knjižare, sa kojima sam sedlao ata Slobodanu Miloševiću, onog trenutka kad sam prestao da tog konja timarim, rešen da oborim njegovog jahača.

Kada sam pocepao svoje pamflete o „antisrpskoj Jugoslaviji“, nazvan sam izdajnikom.

Kada sam stao na čelo kolone koja je, u Beogradu, ponela crni flor za opsediranim i granatiranim Sarajevom, proglašen sam za „baliju“.

Kada sam tražio prihvatanje plana Z-4 za Srpsku Krajinu, proglašen sam za „ustaškog doglavnika“.

Kada sam, posle jedva preživljene torture u Miloševićevom zatvoru, prihvatio da budem šef diplomatije u Saveznoj vladi, kako bih pomogao da izbegnemo NATO bombe i da zadržimo Kosovo u granicama Srbije, proglašen sam za „izdajnika demokratske opozicije“.

Kako su se menjale okolnosti, i kako sam saznavao dosta toga što nisam znao, menjao sam neke svoje stavove, ali nikad ne odustajući od Srbije na Zapadu. Taj cilj nije promenjen. Taj cilj bio je uvek razlog za sve moje političke saveze, a odustajanje saveznika od Srbije na Zapadu razlog za moje „izdaje“ njih.

Pružio sam ruku Zoranu Đinđiću i nakon što je trijumfalno, posle dva zločina Legijinih Crvenih beretki, masakra na Ibarskoj magistrali i atentata na mene u Budvi, proslavljao „slom SPO-a“, a Legiju i njegov eskadron smrti proglasio za „heroje petog oktobra“.

Pružio sam ruku i Vojislavu Koštunici, koji je četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali nazvao „saobraćajnim udesom“, a pucnje u mene u Budvi „privatnom nesrećom“.

Posle mnogih godina u kojima je raspirivao mržnju kao pogonsko gorivo za zločine i posle hiljada i hiljada izgovorenih i napisanih neistina o meni, pred njegov odlazak u haški pritvor, pozvao sam i svog kuma Vojislava Šešelja i poželeo mu ono najvažnije: da ga zdravlje posluži.

Oprezno pišem da slični postupci nisu gresi, nego vrline. Ja sam uvek kažnjavan za svoje vrline, a ne i za mane, kojih je mnogo.

(iz knjige Ožiljci života)

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.