Sve naše „crvene linije“

Zato što nam sve ide dobro, počev od ekonomije.

Osim što rastemo kao iz vode, svoji smo na svome, neutralni i nezavisni.

Mali narod, ali ponosan. Zato Evropa mora da nam izmišlja svakakve mane.

Pitam se da li oni uopšte prate istraživanja našeg javnog mnjenja.

I da li prate reakcije političara na istraživanja javnog mnjenja.

Da li vide kako se ovde sluša i poštuje glas naroda?

Ako rezultat nekog takvog istraživanja u potpunosti usmeri ne samo retoriku nego i aktivnosti vlasti i opozicije, zar to ne znači da smo došli do prave vladavine naroda, drugim rečima, do istinske demokratije?

Nije važno što je u ulozi naroda grupa od samo 1000 ljudi, zato što nije reč o bilo kakvom uzorku već reprezentativnom, u šta ne treba sumnjati, jer tako kažu statistika i matematika.

A šta kaže ova vlada u senci? Od hiljadu građana Srbije anketiranih telefonskim putem, njih 80 odsto, dakle njih 800, protivi se uvođenju sankcijama Rusiji.

I šta sada kad se tas na kojem sede oni koji rekoše njet sankcijama bratskoj Rusiji spustio skoro do zemlje, dok gore u vazduhu ostade da mrda nožicama njih 20 posto, sve onako u neverici.

I šta sada kad se na terazijama gde se klackaju oni koji žele i oni koji ne žele u Evropsku uniju, ovi prvi takođe lagano uzdižu ka nebu.

Zašto se toliko građana protivi sankcijama Rusiji? Da li zbog „ličnog sentimenta“, kako predsednik objašnjava sopstvene motive za opiranje ovim merama.

Zato što srpski narod dobro zna šta su sankcije i ne želi da čini nekom drugom ono što ne želi da se njemu desi.

Vrlo jednostavno i baš hrišćanski. Ali šta ćemo sa sankcijama Belorusiji koje smo uveli, a da nismo ni trepnuli, prvi put 2012. zbog kršenja principa demokratije, a drugi put u aprilu prošle godine zbog „situacije u Belorusiji i umešanosti Belorusije u rusku invaziju na Ukrajinu“, kako se navodi u odluci Evropske unije koju je podržala i Srbija.

Znači, agresiju na Ukrajinu tolerišemo, ali umešanost nam se nikako ne sviđa i nju sankcionišemo. Nije važno ko je prvi počeo nego ko se umešao.

Izgleda da ipak nije reč o sankcijama i našoj preosetljivosti na samo pominjanje tog pojma, već o sankcijama Rusiji, o našoj iracionalnoj slabašnosti prema Majčici Rusiji, sklonosti da joj sve oprostimo.

Izgleda da smo pobrkali uloge roditelja i dece.

Šta god Majčica Rusija radila, dete Srbija prašta žmureći, ne baš čvrsto, već vireći kroz trepavice, čekajući da Majčicu prođe napad, da sve opet bude dobro, samo joj treba dati malo vremena da se smiri. A trebalo bi da bude obrnuto, da Majčica Rusija oprosti detetu Srbiji zbog tamo nekakvih sićušnih sankcija u vidu jabuka.

Pa, dobro, neka neko vreme i ne jedem srpske jabuke, samo neka mom srpskom detetu bude dobro, mogla je da kaže Majčica Rusija.

I onda još samo premijerka izjavi kako se nada da nam Putin neće zameriti, kao što to reče za Lukašenka, onda kada je Srbija uvela sankcije Belorusiji.

A da li je ta silna ljubav prema Rusiji baš sasvim čista?, da se i to pitamo.

Da li uz pripadnost slovenstvu koja je prirodni i glavni sastojak vekovne naklonosti, ima malo i prljavštine u vidu ksenofobije, odnosno, mržnje prema Zapadu za koju neki psiholozi (domaći) rekoše da joj je koren u zavisti – prema bogatstvu, kojem i sami, prirodno, težimo.

Predugo smo siromašni. I čak i kad se ukaže prilika da to menjamo, čak i kad se nešto malo pomeri u dobrom smeru, eto našeg ponosa, ili inata, ili tvrdoglavosti, ko zna čega još – na sopstvenu štetu.

Drugim rečima, jedan korak napred, dva koraka nazad. Tako ne stižemo nikud. Tako ostajemo u blatu.
Možda ne bi bilo loše da se Srbija nekako vrati u stadijum embriona, pa da se ponovo rodi, ali ovoga puta negde drugde, na nekoj tački zemaljske kugle koju sama prethodno izabere, i gde je niko neće dirati.

Pa da počnemo fino iz početka, od praistorije, od šaranja po pećinama, od lova i vatrice, pa kad u nju slučajno trupne komad mesa, da iznova naučimo da je pečeno lepše od sirovog, i tako nekako dogegamo do 21. veka. Malo kaljavi, nagaravljeni, dlakavi, ali verni sebi i svom ognjištu.

Ali da se vratimo istraživanjima javnog mnjenja i onim vladarima iz senke.

Ako se većina anketiranih protivi uvođenju sankcija Rusiji, ako osetno slabi podrška Evropskoj uniji, jer Evropi ne praštamo ništa, a žmurimo nad novcem koji od nje dobijamo (samo 28 odsto anketiranih zna za bespovratnu pomoći za razvoj Srbiji počev od 2000. godine), znači i da verovatno većina građana Srbije ne podržava francusko-nemački sporazum za rešenje kosovske krize.

I tako dolazimo do crvenih linija o kojima slušamo danima.

Najteže je predstavnicima proevropske opozicije.

Na pitanja televizijskih voditelja šta je za vas crvena linija vezano za sporazum koji Evropa nudi po pitanju Kosova, i da li ćete podržati eventualno uvođenje sankcija Rusiji, uz retke izuzetke, gotovo da ne dobijamo odgovor ni posle višestruko preformulisanih pitanja. Tek poneki sagovornik pred samu odjavnu špicu, gukne nešto kratko, šturo, što tišim glasom, da ne čuje narod.

Na pitanje da li se treba zabrinuti zbog eventualnog povlačenja zapadnih investitora iz Srbije ukoliko sporazum ne prihvatimo, što za sobom povlači otkaze za hiljade radnika, čujemo od osmehnutog opozicionog poslanika u Skupštini da to doga neće doći, autoritativnim, profesorskim glasom, ali ne čujemo nikakve argumente, te u vazduhu ostaje da lebdi jedno valjda.

Dakle, neće valjda. Kao što se 99. godine u toku pregovora u Rambujeu govorilo da nas neće bombardovati, ili neće valjda.

Sve se, eto, vrti oko forme, oko granica i teritorija, oko papira i potpisa, oko mitova i prošlosti, samo ne oko živih ljudi, i na Kosovu i u Srbiji.

Iz Francuske Makron poručuje kako je spreman da Ukrajini pošalje borbene avione, a Moskva kaže da je Makronova izjava vrlo opasna i da za Kremlj to predstavlja crvenu liniju. Definitivno, mnogo je crvenih linija širom sveta.

A šta čuči iza crvene linije koju crta veliki državnik Putin? Treći svetski rat? Šta stoji iza naše crvene linije koja glasi nikako stolica za Kosovo u Ujedinjenim nacijama.

Neće nam vala ono tamo sedeti. Ne damo po cenu… Po cenu čega? Šta čuči iza te crvene linije? Valjda ne novi svetski sukob (doduše, nije da baš nikad nismo dali povoda), ali možda neki mali, domaći.

Zar iko u Srbiji veruje, uključujući i desničare koji se uzdižu direktno iz ukrajinskih ruševina, uključujući i vladare iz senke, onih 1000 anketiranih, da će Srbe na Kosovu ako dođe do većeg sukoba, zaštititi srpska vojska?

Ako tako veruju, onda je to utopija.

Ako veruju u vojnu podršku Putina, to je rat.

Jedna crvena linija postoji na geografskoj karti i razdvaja Tursku od Sirije, ali nije značila ništa za probuđenu silu iz unutrašnjosti planete.

Dok gledamo potresne prizore izvlačenja ljudi iz ruševina koji kao da se ponovo rađaju i to direktno iz Zemljine utrobe, da li iko razmišlja o teritorijama i granicama?

Kad su tektonske ploče namerile baš tu da se pomere, malo očešaju jedna o drugu iz puke dosade, ništa ih nije moglo sprečiti, i nisu se obazirale na naše smešne crvene linije koje smo iscrtali po geografskim mapama i zemaljskom tlu, da jesu, možda bi se dogovorile, ovog puta ćemo prodrmati Tursku, kasnije ćemo Siriju, pa onda neku treću državu…

Tako stoji stvar s prirodom, ali je problem što crvenih linija ima i u glavama, u vidu zabluda, iluzija, predrasuda, robovanja mitovima, neukosti, kratkovidosti, sujeta, nezrelosti i infantilnosti, i svakakvih drugih mentalnih rampi – one su najopasnije.

Od njih počinju nevolje. One donose zlo koje se moglo izbeći. Zemljotres se ne može izbeći.

Jedino što čovek može da uradi, kažu seizmolozi, jeste da zida uz svest o tome da je zemljotres moguć, svuda i u svakom trenutku. Kako stvari stoje u današnjem svetu, i rat je moguć svuda i u svakom trenutku.

Zato je dobar svaki sporazum koji vodi u mir i bolji život.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.