Sve, sve, ali zanat

To je „pojava dvostrukog puta u obrazovanju, jednog za djecu vladajuće klase i dugog za djecu narodnih masa“ (Enciklopedijski rječnik pedagogije).

Ta definicija u potpunosti važi za naše današnje politički mnogo hvaljeno dualno obrazovanje. Sasvim je tačno da ono omogućuje brzo zapošljavanje i brzu platu.

Tačno je i to da je privreda zainteresovana za dualce pogotovu što ona odlučujući utiče na programe po kojima se onu obrazuju i što tako dobija kadar za tzv. deficitarna zanimanja.

Danijela Grujić, direktorka Kancelarije za dualno obrazovanje, to i potvrđuje navodeći da ovaj oblik školovanja „obeđbeđuje mladima sigurnu prohodnost na tržištu rada, zapošljavanje bez čekanja i dobru zaradu („Politika“, 1. april 2024).

Ona dalje navodi da posle trogodišnjeg obrazovanja po ovom modelu dobro zarađuju električari, kuvari, zavarivači, industrijski mehaničari, monteri.

Ništa novo, odavno smo imali takav model u našem obrazovnom sistemu kroz škole učenika u privredi, tzv. ŠUP koje su pripremale učenike za zanatska zanimanja što se čini i kroz dualnu pripremu. U skladu sa narodnom pripovetkom „Sve, sve, ali zanat“.

Karakteristika toga modela je brzo obrazovanje u skladu sa tekućim potrebama privrednih organizacija koje to i diktiraju preko obrazovnih programa na koje odlučujuće utiču.

Ključno pitanje koje se ovde postavlja koliko je to brzometno obrazovanje u skladu sa dugoročnijim potrebama u uslovima neverovatno brzog tehničko-tehnološkog razvoja.

Šta ako taj razvoj određeni tehnološki postupak pošalje u muzej starina?

Dualci, bez šire stručno-teorijske pripreme, moraće ponovo u školu.

Drugo, da li je to brzometno obrazovanje u interesu samih učenika, da li pomaže širenju njihovih duhovnih vidika.

Priče da dualni model omogućava učenicima prohodnost kroz čitavu obrazovnu vertikalu su bez ikakvog osnova u realnosti. Još niko nije objavio podatke koliko se svršenih učenika po dualnom modelu upisalo na fakultet.

Nema ni podataka koliko je mladih iz radničkih porodica stiglo do fakulteta.

Ovaj problem nije nov.

O njemu je davno govorio Makl Remzi, nadbiskup od Kenterberija, ističući da se „obrazovanje sve više posmatra prvenstveno kao roba na tržištu i da njegovi ljudski proizvodi postoje ne da bi služili Bogu nego bruto nacionalnom proizvodu, a njegov sadržaj se sve više procenjuje u okvirima ekonomske korisnosti – dakle, obrazovanje kao sredstvo da cilja pre nego kao cilj za sebe“.

Ta preterana instrumentalizacija obrazovanja kojom se učenje podređuje isključivo dnevnim potrebama ide na štetu harmoničnog razvoja svakog pojedinca koji treba da se samoostvaruje kao autonomna ličnost. Na to svođenje obrazovanja samo na jednu – ekonomističku dimenziju upozorava i DŽordž Vud, koji kaže: „Zakonodavni pokret za uspeh se prvenstveno brine o američkoj ekonomiji, ne o životima naše dece.

Njegovo polazište je vođeno bokserskim rezultatima međunarodne ekonomske konkurentnosti: Bruto nacionalni dohodak i cifre trgovinskog bilansa se čitaju isto onako kao što doktor čita pacijentove vitalne znakove…“

I Džon Denison upozorava da „postoji opasnost da se na školske institucije izvrši pritisak da postanu puki tereni za stručnu obuku usmerenu na usko ostručavanje i odgovaranje prvenstveno na trenutne zahteve“ (prema knjizi Putevi obrazovanja – strana iskustva).

A tako se radi kog nas.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.