Sve tvrđa ruska "meka" moć

Osim opšteg pogoršanja životnog standarda čak i u najrazvijenijim evropskim državama, pojavili su se i strahovi kojih ranije nije bilo: strah od terorizma, od različitosti i drugosti naročito u slučajevima povećanih migracionih kretanja stanovništva Bliskog istoka i sa afričkog kontinenta ka Evropi, strah od gubljenja nacionalnog identiteta i sl. Pobeda ekstremne desnice u mnogim evropskim državama radikalno je promenila samu suštinu evropskih vrednosti poput nacionalne, rasne, verske, rodne i svake druge tolerancije. Pojedine zemlje članice Evropske unije izražavale su otvoreno rasistički pristup migrantskom problemu, opasujući sopstvene granice žicom, dovodeći u pitanje proklamovani „slobodni promet kapitala, robe i ljudi“ unutar Unije. Neuspeh starih parlamentarnih demokratija da se izbore sa promenama koje je zahtevao društveno-ekonomski trenutak prouzrokovan opštom krizom svetskog kapitalističkog sistema iz 2008. godine, omogućio je prodor drugih političkih i ideoloških uticaja. Na žalost ne i levičarskih jer evropska i svetska levica decenijama unazad stigmatizovana, tek počinje da se budi. Ali istorijski gledano, gotovo uvek, skoro zakonomerno, zakasnelo reaguje u odnosu na desnicu pa i onu ekstremnu, dakle deluje post festum, tek nakon svršene činjenice desničarskog preuzimanja vlasti kada je šteta već načinjena. Primer iz tridesetih godina XX veka i pobeda nacifašizma u situaciji slične svetske krize, slične izgubljenosti i lutanja evropske buržoaske demokratije, to belodano pokazuje.

Kao i onda tako i danas izmene u ravnoteži moći dale su podstrek snagama koje su nastojale da podriju postojeći politički i ekonomski poredak uspostavljen nakon pobede nad fašizmom 1945. godine. U političkom smislu te snage su oličene u autokratskoj Rusiji V. V. Putina, koja ne dovodi u pitanje opstanak kapitalističkog sistema kojem i sama pripada (ali s tom razlikom što čak ni inače prividne slobode zapadnog buržoaskog društva naprosto ne postoje u današnjoj Rusiji) već isključivo želi formiranje novog svetskog političkog poretka u kome bi bila lider ili jedan od ključnih lidera. Stoga ona finansijski pomaže desničarske pokrete, čak i one profašističke širom Evrope, uključuje se u medijski prostor mnogih zemalja i putem informatičkih tehnologija podriva njihovu bezbednosnu politiku. To se više ne odnosi samo na zemlje bivšeg istočnog socijalističkog bloka koje su decenijama bile pod političkim i ekonomskim tutorstvom Sovjetskog saveza a danas pripadaju Evropskoj uniji i NATO-savezu (Mađarska, Slovačka, Češka, Bugarska), već i na zemlje jugoistočne Evrope koje još nisu članice, ali teže učlanjenju u EU i NATO. To se pre svih odnosi na Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Na ove zemlje se vrši konstantan pritisak da se odreknu svojih namera da se učlane u NATO vojni savez pa i u Evropsku uniju.

Ruski, pak, uticaj na Srbiju, koja je još pre jedne decenije odustala od NATO integracije ali ne i od evropske, u tom pogledu je najsnažniji, i ogleda se u njenoj sada već potpunoj energetskoj zavisnosti. Medijski ali i vojno (baza u Nišu, prodaja vojnih aviona Mig-29) Srbija sve više potpada pod uticaj ruske tzv. „meke“ moći uz neprekidnu prikrivenu pretnju da bi se ta moć mogla pretvoriti i u „tvrdu“ poput one koju su od 2008. pa do 2014., iskusile Gruzija, Moldavija i Ukrajina, ukoliko Srbija promeni politiku i odluči da pristupi zapadnom vojnom savezu. („Ukoliko Srbija odluči da pristupi NATO-savezu okrenućemo rakete sa bojevim glavama ka njenim granicama“ – Putin, 2011). Zasad se njen put ka EU toleriše uz povremene tobože slučajne verbalne „ispade“ ruskog ambasadora ili nekog od poslanika Dume pa čak i ličnosti od visokog poverenja samog Putina koji „dobronamerno“ upozoravaju da je EU na umoru i da Srbiji nema šta da pruži („Šta će vam uopšte Evropska unija?“ – Željeznov, 2016).

Pobeda Donalda Trampa u SAD, predstavlja na svoj način izazov zapadnom demokratskom modelu (iako je sam Tramp čedo tog modela) i dodatno je iskomplikovala situaciju u Evropi naročito njen bezbednosni segment. Ukoliko bude uskraćena američka finansijska pomoć NATO savezu, a to bi značilo i njegov kraj, Evropa će ostati bez sedamdeset godina dugog američkog bezbednosnog štita. Posledice po tri baltičke države (Litvanija, Estonija, Letonija) ali i po Poljsku, trenutno su najvidljivije i mogle bi po njihovu nezavisnost biti tragično nesagledive. Jer prema tim državama, a naročito prema prve tri, Putin će svakako biti u položaju da primeni ne „meku“ već „tvrdu“ moć. Hoće li to i učiniti zavisiće od snage odlučnosti same Evropske unije pre svega od Nemačke i Francuske koje se svakako ne bi pomirile sa takvim ishodom. Zato su izbori ove godine u tim zemljama od ključne važnosti za evropski mir i bezbednost. U svakom slučaju u narednih nekoliko godina su pred Evropom (ali i Srbijom kao njenim makar geografskim delom) veliki izazovi.

Srbija zato neće još dugo moći da lavira između dve političke opcije: EU i Evroazijske unije odnosno Zapada i Rusije. Tim pre što je u u sadašnjim uslovima ozbiljnog zaoštravanja odnosa među velikim silama, u bezbednosnom smislu ona izuzetno ranjiva. To dakako nije ništa novo. Interesi velikih sila – istorija nam svedoči – često su se ukrštale upravo na Balkanu što je bila uvek ozbiljna pretnja miru i stabilnosti. Iako je do juče smatrano da je Balkan definitivno postao interesna sfera Evropske unije i uopšte Zapada, da se koliko toliko stabilizovao, agresivno i sve „tvrđe“ rusko nadiranje na Balkan putem sve otvorenijeg mešanja u unutrašnje stvari balkanskih državica (primer neuspelog puča u Crnoj Gori) preti da dovede do nove nestabilnosti . Srbija mora što pre da politički prepozna one koji danas koriste konfuziju aktuelnog svetskog političkog poretka i krizu unutar same EU i rovare zarad ostvarivanja sopstvenih imperijalnih ciljeva ne vodeći računa da bi to moglo dovesti do ratnog konflikta na Balkanu. Današnja srpska politička elita stoga ima izuzetno veliku istorijsku odgovornost u donošenju odluke ne samo za politički pravac kojim će zemlja ići, nego i za mir i bezbednost svojih građana. Sudeći po nedavnim nediplomatskim izjavama našeg ministra spoljnih poslova I. Dačića (valjda okuraženog ruskom podrškom) u kojima se obrušava na EU ali i zemlje u susedstvu (Makedoniju npr.) naša politička elita očito nije dorasla tom zadatku.

Autor je publicista iz Beograda