Sve više investitora a sve manje radnika

Srbiju je za sedam godina napustilo 600.000 ljudi. Talas iseljavanja uzeo je maha, pa je Srbija vodeća u regionu i u svetskom vrhu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi. U potrazi za egzistencijom i boljim životom odlaze i sredovečni ljudi, pojedinačno ili porodično.

Trend iseljavanja uzeo je maha od kad su na vlast u Srbiji došli naprednjaci. U poslednje vreme prisustvujemo neobičnom paradoksu. Retorika predsednika naprednjaka i šefa države o Srbiji kao obećanoj zemlji i „tigra“ u regionu (a i šire) u potpunom je neskladu s bežanijom njenih građana u inostranstvo.

Zašto ljudi tako masovno napuštaju Srbiju?

Ne verujem da su jedini razlozi autoritarni demokratski režim, nesloboda medija, korupcija, odsustvo pravne države. Jesu u izvesnoj meri. Čini mi se, kao i kod svake masovne emigracije da se i ovog puta radi prevashodno o ekonomskim razlozima.

Ali, šta fali Srbiji za koju njen predsednik tvrdi da je ekonomski zmaj na Balkanu i jedan od evropskih šampiona razvoja? Da li su ti novi pametni i obrazovani gastarbajteri zapravo razmaženi pa „trče“ u beli svet u potrazi za potrošačkim hedonizmom, kapitalističkom alijenacijom ili jeftinom drogom? Ili su dovoljno obrazovani i pametni da razumeju kako je Srbija država u kojoj nema izvesnosti, da je besperspektivna zemlja.

Ali, kako je moguće da Srbija nema izvesnost a, na primer, u nju je 2018. godine ušlo 3,5 milijardi evra direktnih stranih investicija i u prvoj polovini ove godine još dve milijarde evra, što bi trebalo da sugeriše budući ekonomski prosperitet a što je premijerka Ana Brnabić ocenila kao potvrdu napretka i stabilnosti države?

I još pride, predsednik Srbije najavljuje 10-12 milijardi evra državnih investicija. Zar to „samo što nije stiglo“ zlatno doba nije dovoljno jak magnet koji bi pametne, sposobne, vešte, obrazovane mlade i sredovečne ljude vezao za rodnu grudu?

Ne. Oni i dalje ne vide izvesnost i ne veruju u obećanja o zlatnom dobu.

Pred egzodusom novih gastarbajtera vlast trčkara po svetu, priča bajke o prosperitetu, nudi mito i pokušava da ubedi mladu dijasporu da se vrati u otadžbinu. Sve radi, samo nikako da stavi prst na čelo i razmisli da li je ispravan razvojni model koji je formulisao i sprovodi predsednik države.

Možda je vreme da se predsednik otarasi iluzije i preispita dosadašnji model forsiranja direktnih stranih investicija, jer se, očigledno, nije pokazao kao ubedljiv za građane koji masovno beže iz Srbije. Nije uopšte naivno pitanje kako je moguće da u jednu državu za godinu i po dana uđe pet milijardi evra stranih direktnih investicija (koje po svojoj suštini treba da donesu prosperitet) a građani masovno beže iz takve države.

Nejasno je da li predsednik države razume problem i može li da ponudi novi razvojni koncept. Nastavi li tvrdoglavo da sprovodi privredni model koji isušuje Srbiju od pameti, znanja i veština predsednik postaje ključni saučesnik stvaranja države koja je samo tigar od papira na Balkanu. Njegova je i odgovornost što u Srbiji prestaje da važi onaj univerzalni civilizacijski kod da „na mladima svet ostaje“.

Argument koji je pre neki dan izneo nemački ambasador u Beogradu – da iseljavanje iz Srbije nije ništa strašno jer se ono događa u čitavom regionu – samo je bedan pokušaj da se ohrabri pogrešan saveznik i amnestira za pogrešan model razvoja. Tačno je da je iseljavanje trend koji je zahvatio Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Ali, otkud toliko gastarbajtera iz Srbije u Nemačkoj ako je ona (mislim Srbija) ekonomski lider u regionu?

Autor je novinar