Sve Vučićeve pobede

Višestruki pobednik nad razumom, časti i dostojanstvom, poručuje da će nastaviti svoju pogubnu politiku sistematskog uništavanja svega što na ovoj teritoriji postoji. NJegova buduća pobeda će, svakako, biti realizovana po obrascu kao i sve koje je do sad ostvario.

Raspisivao je izbore i „pobeđivao“ na najpodlije i najneprihvatljivije načine, potplaćujući, ucenjujući, zastrašujući i prepravljajući zapisnike.

Njegove izborne komisije i sudovi, potvrđivali su da sve nepravilnosti koje su se događale jednostavno ne postoje.

U pripremi nove pobede njegova podlost i licemerje podignuti su na viši nivo. Sve koji se protive njegovoj „usrećiteljskoj“ misiji nazvao je zatucanim i lažno zabrinutim.

Zatucani su profesori univerziteta, članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, književnici i intelektualci iz različitih oblasti.

Zatucani su i svi objektivno uplašeni građani kojima nad glavom lebdi nesaglediva opasnost od potpune devastacije i uništenja životnog prostora.

U tu kategoriju su svrstani i stanovnici ugroženih područja koji ne daju svoje kuće, njive, voćnjake i povrtnjake.

Oni ne žele da njihova deca rade u rudnicima, već da na svojoj zemlji proizvode hranu.

Oni su, po vrhovnom uništitelju, lažno zabrinuti, jer ustaju u odbranu prava na život.

Vrhovnika ne interesuju njihova, niti bilo čija prava.

On je sebi dodelio pravo da odlučuje o svačijem pravu, a sada mu je potrebna zaštita i podrška spoljašnjih moćnih organizacija, sa kojima bi da načini korisnu trampu -oni njemu aboliciju za sva nepočinstva koja je činio, on njima rudna bogatstva Srbije.

Od te razmene bi svi profitirali – on bi zadržao mesto neprikosnovenog gospodara i dobio zadovoljavajuću apanažu, a oni bi se domogli sirovina za svoje proizvode.

Većina stanovnika bi sve izgubila, pa je on krenuo u novu kampanju da ih ubedi kako misli na njih i želi da im omogući da imaju toliko novaca da neće znati šta će sa njim. Te, na koje računa, ne kvalifikuje kao zatucane.

Oni su vizionari, ljudi koji razumeju progres i, nadasve, veruju u njega i njegove planove.

Njima će, ako do referenduma dođe, dati dve ili tri hiljade dinara, povećaće im penzije i naložiti svojim slugama da ih masovno sprovedu na birališta.

Njihovoj vizionarskoj percepciji ponudiće pitanje koncipirano kao u proročištu na Delfima.

Značenje je dvosmisleno, a odgovor koji treba da daju biće im unapred saopšten.

Do tada, neće smetati da ih još malo sluđuje i zastrašuje.

Taj zadatak je izvršio poznati „istinoljubac“, Milenko Jovanov, kada je na konferenciji za medije nonšalantno saopštio da će se litijum kopati bili mi sa tim saglasni ili ne.

Mudro je dodao da kad smo već u takvoj situaciji, treba da postupimo pametno, kako ne bismo prošli kao Libija.

Da li ovakvom izjavom poručuje da je svaki otpor uzaludan, jer je sve već odlučeno i ime nas i za nas?

Da li to znači da više nismo suverena i nezavisna država?

Ovakva i druga strašna pitanja bi trebalo kod većine da izazovu strah i bes. I jedno i drugo osećanje, zavisno od karakternih osobina ličnosti, parališu ili pokreću na akciju.

Možda smo do sada infantilno verovali da su promene moguće, čak i ako većina isključivo gleda „svoja posla“.

Ovog puta vera neće biti dovoljna da im rasturi zablude. Treba da ih pokrene bes koji će izbrisati svako oklevanje i premišljanje.

Većina nas neće moći da pronađe rezervnu domovinu i započne život „pod suncem tuđeg neba“.

Ostaje nam spoznaja da moramo da stanemo ispred izelica i zlikovaca i ne odstupimo ni po koju cenu.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.