Sve Vučićeve uloge

Svako ko slobodno misli nepodnošljiv je.

Ko je on?

I otkud mu pravo na tu slobodu?

Zar na osnovu iskustva nije logično da on baš za nekog tako slobodno misli, i nije on slobodan jer nisam ni ja, pa zašto bi bio on?

Ko ga plaća?

Kome on obavlja taj posao?

To se zove sloboda kanarinca u krleci. Može da cvrkuće, ali ne može da leti.

Može da peva o slobodi, ali nije slobodan.

Kako se to reflektuje u politici?

Pa lepo: jasno je da je u politici pevanje dozvoljeno, ali ko ga plaća?

Samo ko ima pare tu pesmu može da pretvori u hit, inače ostaješ na margini.

Možda si rekao najpametniju stvar, možda imaš rešenje za sve nas, ali ko te pita, nemaš lovu da to i ostvariš.

A ako nemaš ideju, a imaš pare, bar parama možeš da glumiš da imaš ideju i možeš da platiš one koji će da pevaju pesmu o tebi.

Sve je postalo tržište interesa.

Koliko para, toliko muzike.

Politički život Srbije pomeren je u sferu marketinga već odavno.

Bez ozbiljnog dodira sa istinom, i sa realnošću srpskog života.

S jedne strane imamo vlast koja beskonačno i uporno laže o najboljoj Srbiji nikad dostignutog ni prevaziđenoj dosad.

Rečju, „mi smo najbolji“.

S druge strane imate opoziciju koja fokusirana na lažova ne prepoznaje narod.

Vučić ulaže ogroman trud da ga narod prepozna kao svog, istog kao i on što je. Tako priča o svojoj garsonjeri, šerpici sa punjenim lignjama koje mu sprema majka za rođendan, a otac donosi u Predsedništvo, i o staroj škodi…

Znači, običan, skroman dečko iz komšiluka, naš čovek.

Rado bih mu ostavio ključ od stana da zaliva cveće dok sam na godišnjem.

I baš su strašno nevaljali ovi koji ga grde.

Istovremeno, Vučić ume da odigra oca nacije, da povisi ton, da jako lupi šakom o sto, i da kaže: „tišina tamo“, kano Miloš Obrenović što učini rekavši: „Ja sam ti knjaz i vrhovni gospodar – ako ‘oćeš, ‘oćeš, ako nećeš opet ‘oćeš. Skroman dečko, dobar komšija, još bolji razredni starešina. A kao trešnja na tortu uloga žrtve – jadni Kalimero, na ivici suza, plačući nad sobom: „Nepravda, nepravda“ – za toliku marljivost, posvećenost društvu i državi, partiji i otadžbini, za krv, suze i znoj, ja dobih samo kritike raznovrsnih „žutih lopova, zaglednih u penu od kapućina, što spavaju do podne“.

Jeftina melodrama.

Bilo bi nepravedno da kada već pominjemo oca u njemu ne pominjemo i dečaka večno gladnog pobede, neostvarenog prvaka, sa peharom u ruci na pobedničkom postolju.

Naj, naj, naj… u svemu – od šaha do basketa, gde udara „banane“ dečaku za dve glave nižem od sebe.

Ali, nismo pravedni ako se zadržimo samo na melodrami.

Ima tu i drugih žanrova.

Sem patrijarhalne porodične ustreptalosti oca socrealističke drame imamo romantična sentimentalna spasavanja dece iz smetova, a ni naučna fantastika mu nije strana.

Supermen je uvek tu, i po kiši.

Bez kišobrana, razume se.

Biti mokar za državu, šta je to…

Kad je već superheroj, ni „leteći automobili“ mu nisu strani, niti mu je stran podžanr naučne fantastike globalne katastrofe, koji nam se desio, kao da je sišao s platna – epidemija.

Ali, naš supermen u tim vodama pliva najbolje – spasava Srbiju.

Pre svih nabavlja vakcine.

Svaka mu čast.

Ko ne bi navijao za njega.

Našeg višeslojnog heroja.

Da li mu taj žanr najviše odgovara, da li se Vučić najzad pronašao?

E, to je mesto gde se svi slažemo da je dobar.

Hoće li to da najzad relaksira sve njegove druge uloge?

Ljudi kojima konstantno fali pažnja nikada sami ne znaju da kažu „dosta“.

U svojoj megalomaniji on kupuje političke saveznike – od Zlatibora do Novog Beograda, a sve u želji da dobije najubedljiviju većinu na predsedničkim izborima ikad.

Evo još jedne njegove ambicije – takva stvar se beleži u istoriji, pa tako imamo Luja Četrnaestog, Katarinu Veliku, Josipa Broza, Napoleona…

Ali, doživeće i Vučić svoj „Vaterlo“.

Ne oružjem, nego političkim idejama, i, konačno, glasovima.

Zato je na nama iz opozicije da izađemo iz gorčine, da vratimo posle korone ukus i miris života, da „omirišemo“ sopstveni narod, da ga čujemo, i da malo iz njegovog ugla pogledamo na stvarnost koja nas okružuje.

Koji „komad“ mi to nudimo da se igra, a da probudi srce publike?

Mislim da su opozicioni žanrovi prilično iscrpljeni.

Rušenje glavnog glumca, nažalost, do sada ga je samo jačalo.

Nikako da svi poverujemo da smo u „našem komadu“, a ne u njegovom.

Kad bismo se više posvetili sebi i stvorili emociju među nama, solidarnost, timski rad, naš komad bi bio glavni.

Ne bismo ni morali da mu definišemo žanr, građani bi radije plaćali kartu da gledaju naš komad, a ne Vučićev.

Ali, to znači da siđemo s njegovog repertoara i da pravimo svoj.

Alternativna scena je rešenje.

Naš teatar – ulica, trgovi, program kakvu Srbiju želimo u budućnosti.

Da o njoj pričamo, da u glavama i nas i naših građana stvorimo film u koji svi verujemo, a koji nije utopija, već je ostvariv i moguć.

Uvek je pobeda moguća ako verujemo u nju.

Moramo da obradujemo nečije srce da bi nam verovao.

Mi iz opozicije smo zaboravili kako da motivišemo ljude, Srbija koju želimo mora biti opipljiva, i ona se prvo dobija u kući, pa onda na ulici.

Interesi zbog kojih stvaramo poslovne veze, prijateljske, kumovske obično su motivisani egzistencijalnom korišću.

Tačno toliko i traju, koliko nam račun beleži „plus“, ali to je poraz – i nacionalni i lični.

Trivijalno je verovati da će novac doneti ono što nam fali srcu.

A to znači pravo prijateljstvo, solidarnost, ljubav, uspeh.

Srozali smo se na materijalno.

Naš duh je pao.

Nema više veličanstvenih htenja i pokušaja, divimo se istorijskim činjenicima kad se srpski narod najčešće u ratu pokrenuo, a u miru nas uvek pobeđuju ljušture egoizma.

Zaista je poslednji čas da izađemo iz matrice Čosićevog upozorenja, da smo „uvek dobitnici u ratu, a gubitnici u miru“.

Da li ja treba da vam kažem da je pravi rat u stvari ono što zovemo mir.

Ako imamo na umu da smo napadnuti, i spolja i iznutra, i od najbližih i od najdaljih, i od velikih i od malih, onda je jasno da mi u opoziciji moramo jedni drugima da budemo saveznici.

A temelj tog savezništva treba da bude naš konsenzus o uslovima za fer-plej izbore.

U ovom trenutku za nas iz opozicije to je i naš maksimum i naš minimum.

Prebacimo loptu na naš teren. Obrnimo „igricu“.

Hajde da malo mi diktiramo pravila. Hajde da malo mi vodimo ovaj ples, a ne da igramo kako „vođa“ svira.

Autor je glumac i demokrata