Sve za Njegov pad

Autorka Olja Bećković u uvodu pričala je o dijalogu, tokom emisije više puta je potenciran deficit dijaloga u društvu, a viđen je čak i relativno uspešan pokušaj da se vodi dijalog tokom većeg dela emisije, premda se to završilo u (ne)očekivanoj, koliko i po tajmingu u emisiji genijalnoj poruci Boška Obradovića imenjaku mu Jakšiću, da se u zatvoru pišu najbolje knjige. Jer, Kosovo. Jer, priznanje Kosova za državu. Jer, Ustav. Onaj iz 2006. godine – smrtno loš i po ocenama stručnjaka za ustavno pravo, ali, ipak – Ustav. A, svi znamo šta tamo piše u preambuli. Doduše, trenutni pretendent na mesto favorita za naslednika Aleksandra Vučića, zaboravio je da u istom tom Ustavu, takvom kakav je, piše i da je sloboda okupljanja garantovana Ustavom, no on bi tu slobodu ipak uskratio pripadnicima LGBT populacije. Razlika je samo u tome što Jakšić imenjaka mu ne bi poslao zbog toga u zatvor.

Ali, dobro (nije dobro, ali kao). Razumemo se. Sve za NJegov pad. Znamo prioritete i tako dalje – nema problema, bitno je da se vodi dijalog i u njemu će, sviđalo se to nama ili ne, u relativno dugom vremenskom trajanju pred nama, jedan od glasnijih i slušanijih aktera biti i Boško Obradović i on na to, svakako, ima potpuno pravo. Onima kojima se često ne sviđa ono što on govori (nama), ostaje da se bavimo pitanjem koje je toliko jednostavno – a šta to fali nama, delu građana pogrdno i posprdno nazvanim „građanoidi“, pa se naš glas u dijalogu ne čuje tako glasno i daleko kao Boškov. A nešto nam, sigurno, mora faliti, čim smo, da se ne lažemo, suštinski nebitni već tako dugo.

Kad smo već kod dijaloga – jedini dijalog koji čini se više niko, iz nekog razloga, uopšte ne pominje u kontekstu borbe za smenu režima, je dijalog između opozicije (u najširem mogućem smislu tog pojma) i pojedinačnih predstavnika Vlade i uopšte politike čiji je predstavnik trenutni predsednik države. Dakle, ne dijalog vlasti i opozicije, već dijalog predstavnika opozicije sa pojedinačnim imenima i prezimenima u Vladi i paklenoj SNS mašineriji. A ako nas je nešto bliska prošlost naučila, to je da je jedino ova vrsta dijaloga zasigurno neophodna za krupne promene na političkoj sceni Srbije, kakvima se, nadam se, u sve većem broju, ipak nadamo. Nije moglo bez ovakvog dijaloga ni pre 20 godina, kada se rušio Slobodan Milošević, a nije moglo ni pre više od 10 godina, kada je stvarana Srpska napredna stranka. Uostalom, politička praksa pokazala je da je u Srbiji ova vrsta dijaloga i na najvišoj ceni – bez ovakvog dijaloga, ne bi bilo neprekidnih preletanja iz redova opozicije u vlast, po čemu smo sada već nadaleko čuveni u svetu.

Dakle, da se usredsredimo već jednom na tog roze slona u sobi – hoće li neko okrenuti broj telefona Zorane Mihajlović, Branka Ružića, ili, recimo, Milutina Mrkonjića? Velja Ilić se sam javio. Super. Žao nam je i žao vam je – nikada nije moglo drugačije, pa ni pad Aleksandra Vučića neće biti izuzetak.

Autor je publicista