Svesrpski sabor u podeljenoj zemlji: Lični stav Aleksandra Dikića

Decenija ove vlasti protekla je u vrtlogu dramatičnih događaja i na njenom kraju država je postala servis jednog čoveka i vladajuće elite koja mu je bespogovorno lojalna. Istorijsko iskustvo nas uči da je na Balkanu svaka stabilnost prividna i da se ostvaruje ili okupacijom ili diktaturom.

Na kraju, uvek dođe do nekontrolisane eksplozije nezadovoljstva kojoj se prvo čude neodgovorni izvođači eksperimenta, a onda u magnovenju zahtevaju hitnu intervenciju međunarodne vatrogasne službe optužujući domorodački mentalitet da je neprilagodljiv modernim standardima i nesposoban za samostalno upravljanje svojom sudbinom.

Poslednji izbori gurnuli su nas u tamnu i duboku pukotinu u vremenu. Savladao nas je osećaj bespomoćnosti, bezidejnosti i beznađa.

Na kratko samo osetimo trag moralne superiornosti u odnosu na one koji su izabrali da više nemaju izbora, koji su otišli tamo odakle nema povratka, koji su započeli nešto što se neumitno završava.

To je samo optička varka, jer nismo mi postali ni bolji, ni časniji, ni moralniji, već su oni spustili lestvicu ljudskoj dostojanstva toliko nisko da se nama samo čini da ih gledamo sa visine.

Ne, zajedno propadamo i nestajemo u jami beščašća koju neumorno kopaju.
Jedno im se mora priznati-postali su majstori u pronalaženju izgovora za svoje izdaje.

U budućnosti će se psihologija baviti analizom tih duševnih lomova koji su nevešto maskirani kombinacijom prezrivog osmeha i patološke mržnje. Svako je naizust naučio svoj izgovor kao pesmicu da bi bio ubedljiviji, ne drugima već prvenstveno sebi, jer nije izdao druge, već sebe.

Neko je zbog zaveta bio progonjen, pa se zavetovao na vernost svojim progoniteljima, neko je od pokojnika uzeo mandat, pa se zbog produžetka mandata moralno upokojio, neko je bio radikalni demokrata u palanci, a sada je palanački radikal alergičan na demokratiju.

Svi oni sada čine jato, čopor,stado, falangu, brutalno dresirani da mrze svoje protivnike i beskrajno odani svom novom totemu.

Velikom poglavici malo je njegovo pleme, male su mu nasleđene granice koje su mu i u neobuzdanoj mladosti bile uske, malo mu je ljubavi koju mu neprestano iskazuju hipnotisani sledbenici i žeton-lakeji.

Mali svet za Acina žvala, ni najest ga, a kamoli prejest.

Potreban mu je Sabor, potrebno mu je okupljanje svih onih koji pripadaju njemu, pripadaju mu u svakom pogledu, duhovno, materijalno, ideološki, psihološki. Potrebno mu je sabiranje svih onih koje može da instruiše, koje može da iskoristi, koje može da zloupotrebi.

Zbog tog cilja upotrebiće sve raspoložive instrumente manipulacije-novac, medije, crkvu, vojsku…

Istorijski paradoks je organizacija Sabora u najpodeljenijoj zemlji u Evropi (ne računajući Ukrajinu). Na tom vašaru taštine bilo je mesta samo za podanike, ne i za neistomišljenike.

Bilo je mesta za jeftine fanfaronate, ne i za višeglasje, bilo je mesta za jadikovke, ne i za preispitivanja, bilo je mesta za inat, ne i za mudrost.

Moramo priznati pre svega sebi samima da je naša podeljenost dobila neprihvatljive razmere, da smo društvo na ivici pucanja, da smo narod koji prestaje da bude nacija. Mi pričamo istim jezikom , ali se ne razumemo, osim kad vičemo jedni na druge.

Mi živimo na istoj teritoriji, ali se ne dotičemo, osim kada treba da se pobijemo. Mi trošimo isto vreme, ali dok za jedne ono teče unapred, za druge ide unazad.

Mnoge države su se cepale, od jedne nastajale su dve ili više, od jednog naroda nastajala su dva ili više.

I danas imamo slučajeve da nekada jedan narod danas živi u dve države, u dva sistema, u dva vremena. Koreja, Kina, Nemačka, Vijetnam, nesumnjivo velike nacije, neke koje su prevazišle traumatične podele, i one koje to još uvek nisu, niti se takav ishod nazire.

Iskustva Kine i Koreje nam pokazuju da to što neko priča istim jezikom, živi na istoj teritoriji, ima istu boju kože nije dovoljno da se uspostave neraskidive veze kojima čine jednu funkcionalnu zajednicu.

Mnogo su jači kohezivni faktori isti sistemi vrednosti, moralni kod, kulturni obrazac i ideološke determinante od bioloških, religijskih geografskih poveznica.

Ja nisam slučajni, ali nisam ni profesionalni Srbin. Ja nisam drugi, već drugačiji Srbin.

Ja nisam izrod jer me niste ni rodili, ni izrodili, i ne mogu biti odnarođen, jer postoje Srbi koje sam odavno prestao da smatram delom svoga naroda. Moj patriotizam je besplatan, vaš je preskup.

Ja ne govorim istim jezikom sa onima koji tim jezikom šire mržnju.

Ja ne pripadam crkvi koja blagosilja zločince i relativizuje zločine.

Moj klub ili država ( a zar ima razlike?!) ne može imati tenk kao simbol onih topova koji su granatirali gradove, ne može imati krst/zvezdu onih popova koji su klatili kandila za paravojskama, ne može imati ugled zbog onih lopova sa zastarelim nedelima i državnim abolicijama.

Nama ne treba Sabor, jer nas je nemoguće sabrati. Kako se sabrati kada nas je oduzeo od civilizovanog sveta firer-sindrom kojim je zaražen veliki deo naroda?

Kako da nas okupi onaj koji nas razdvaja i svađa po svim pitanjima? Kako da nas pomiri onaj koji nas svađa sa celim svetom?

Da li možemo zajedno?

Pitanje na koje samo vreme može dati odgovor. Što je Vučićeva vladavina duža, to su veze između nas sve tanje i tanje.

Da, postoji realna opasnost da se te veze potpuno pokidaju i da nijedan autoritet, institucija ili sila te veze ne mogu obnoviti. Podeljeni narodi su se ujedinjavali kada su sistemi koji su nametali postojeće podele propadali.

Time su se završavali građanski ratovi koji su stavljali neprolazne meridijane između sunarodnika.

U Vijetnamu je pobedio komunizam i izvršio nacionalno i državno ujedinjenje, u Nemačkoj je to bila liberalna demokratija. U Srbiji državnih podela nije bilo, ali podeljena država traje isuviše dugo.

Dokle će biti podeljena izgleda više nije pitanje. Pitanje svih pitanja je – dokle će biti država.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.