Svet je pod nadstrešnicom: Iščekujući Donalda Trampa

Naime Rank je smatrao da je osnovna protivrečnost postojanja ljudskog bića smeštena između nagona za životom i svesti o neumitnom kraju usled protoka vremena, koji rađa strah od smrti, što je Frojd, živeći u tom strahu, kako piše profesor Ljubomir Erić, uporno poricao. Prema egzistencijalističkoj psihologiji, ljudsko biće misli i deluje u navedenom okviru, a pošto je univerzalan, onda se i grupe ljudi, uključujući i nacije, ponašaju pod uticajem te osnovne protivrečnosti.

U tom kontekstu osmišljavanje sopstvenog postojanja, pre i nakon smrti, u smislenom univerzumu i „kroćenje“ straha postaje osnovni zadatak ljudske kulture, a ideologije kao sistemi vrednosti moraju ponuditi uverljive odgovore na sva pitanja koja proizilaze iz egzistencijalističke kontradiktornosti. Zato Rank sve ideologije, političke i religijske, definiše kao „ideologije besmrtnosti“, a Ernest Beker kulturu kao „izazovno stvaranje smisla“.

Ako ovaj uvod deluje kao „psihologiziranje“ u proučavanju društvenih pojava, u čemu primat imaju društvene nauke poput sociologije ili istorije, isto tako bi bilo pogrešno potceniti značaj konstantnih psihičkih tendencija na kolektivnom nivou čije proučavanje Gaetano Moska naziva političkom naukom. Značaj pojma egzistencija prostom opservacijom se može uvideti u strateškim dokumentima bezbednosti pojedinih država kao i u izjavama kako ruskih tako i zvaničnika NATO-a koji operišu sa pojmom „egzistencijalne pretnje“, tj. pretnjama, izazovima i opasnostima po postojanje tih država, odnosno određenih grupa ljudi.

Imajući u vidu da ništa ne postoji izvan ljudskog uma, nužan je zaključak da će percepcija „egzistencijalne pretnje“ i posledično delovanje zavisiti od onoga kako će rukovodioci navednih nuklearnih sila percipirati mogućnost ostvarenja osnovne pretnje i tako uzrokovanog straha po sopstveno postojanje. Moglo bi se reći da je ovaj egzistencijalistički strah, kao osnovu emotivne matrice političkog delovanja, još Tukidid uočio u svom delu o Peloponeskim ratovima, ali on dobija na svom značaju usled stečene apokaliptične dimenzije nakon Drugog svetskog rata i raspoloživosti nuklearnog oružja čija upotreba predstavlja egzistencijalnu pretnju po čovečanstvo.

Ova pretnja je bila iminentna tokom Hladnog rata sa nekim iznenađujućim obrtima, poput prekida odnosa između SSSR-a i NR Kine 1959. godine. Osnovni razlog je bio taj što su Sovjeti odbili da dalje pomažu kineskim komunistima u razvoju nuklearnog oružja. Ta odluka je imala svoj aspekt koji nije moguće u potpunosti objasniti realističnim teorijama o razlikama između nacionalnih interesa.

Naime, tada je Mao Cedung zagovarao kurs oštrijeg obračuna svetskog komunizma sa „kapitalistima“ uključujući i oružani pod parolom „ako četiri milijardi ljudi umre u nuklearnom ratu, preostala milijarda živeće u komunizmu“. Maova teza se uklapa u potpunosti u kategorije spasenja i strašnog suda, koje prividno nemaju nikakve veze sa naučnim socijalizmom.

Ipak, možemo uočiti da se u korenu tadašnjeg sovjetsko-kineskog sukoba, dve komunističke sile, provlačila soteriološka, o spasiocu ili „velikom vođi“, i eshatološka shvatanja, „poslednjeg principa“ ili konačnog sukoba između „dobra i zla“, „života i smrti“, koji će razdvojiti „pravednike“ (komuniste) od „grešnika“ (kapitalista), uništiti potonje i mogućiti život preostalih pravednika u „komunističkom raju“.

Verovatno se radi o jednom od najpotcenjenijih događaja Hladnog rata, jer da su Sovjeti nastavili nuklearnu podršku tadašnjim kineskim komunistima svet bi danas drugačije izgledao. U međuvremenu, došlo je do evolucije u stavovima gde se kinesko rukovodstvo odmaklo od soteriološko-eshatoloških vizija, a rusko rukovodstvo usvojilo ove što je postalo očigledno usled agresije na Ukrajinu.

U sadašnjem kontekstu međunarodnih odnosa, analizirano sa stanovišta ideologija koje potenciraju spasitelja i sudnji čas, posebno onih zasnovanih na sakralizaciji nekog identiteta, pre svega nacionalističkog, vidljivo je njihovo nesporno jačanje kako u prirodi sadašnjeg rata na Bliskom Istoku, ali i u upravo održanim predsedničkim izborima u SAD.

Nakon pokušaja atentata, 13. jula ove godine, jedna od glavnih uvodnih rečenica Donalda Trampa tokom izborne kampanje postala je „Bog me je spasio“. Ilon Mask je nakon tog događaja odlučio da podrži Trampa. Silvester Stalone, jedna od retkih holivudskih „selebritija“ koja je podržala Trampa, nedavno ga je na nekom skupu najavio kao „izabranog“, poredeći ga sa Isusom i Roki Balboom.

Drugim rečima, klasična objašnjenja zasnovana na interesu kao glavnom motivacionom faktoru birača (ekonomski, klasni, i tome slično) moraju ustuknuti i uzeti u obzir i ideologiju kao materijalnu snagu. Oreol „izabranog spasioca“ političara opskrbljuje nesrazmerno jakim društvenim uticajem zasnovanim na emocijama, pre svega na strahu od smrti, a posebno u društvu u kom se 48% stanovništva identifikuje sa različitim protestantskim denominacijama, a 32% sa katoličanstvom, i u kom su crkve, uključujući i njihove propovednike, izuzetno bitni akteri društvenog života.

U uslovima tinjajućeg globalnog sukoba i narastajućih protivrečnosti, „mesija“ dobija na svojoj privlačnosti i postaje „super selebriti“. Realiti zvezda, Tramp, postao je nakon neuspelog atentata nezadrživi identitetski buldožer ako se ima u vidu da je osnovna svrha identiteta naša autobiografija u smislenom univerzumu i da se može shvatiti kao skup instrumenata kojima upravljamo strahom od smrtnosti. Kamala Haris je na svojoj strani imala savez holivudskih zvezda, mega milijardera, „main stream“ medija, i njen demokratski tim je vešto upravljao društvenim mrežama, poučen iskustvom iz 2016. godine. Međutim, u situaciji globalne nesigurnosti i (ne)opravdane razočaranosti dela demokratskih birača koji su apstinirali, u trci sa „super selebritijem“, novim mesijom, jednostavno nije imala šansi.

U iščekivanju inauguracije Trampa za predsednika SAD postavlja se osnovno pitanje koje smeštamo u kontekst egzistencijalističke kontradiktornosti, te lične izabranosti i prestiža u najmoćnijoj državi na svetu. Naime, pošto se soteriološki (spasilački) ideološki aspekt već izrazio, ostaje da se vidi da li će se izraziti eshatološki aspekt u međunarodnim odnosima? Moguća su dva osnovna scenarija, jedan optimistični, a to je da se SAD i Ruska federacija dogovore oko nekakvog mira u Ukrajini, ali verovatno i novog poretka u svetu što će uključivati i njihov odnos prema Kini, Severnoj Koreji, Bliskom Istoku, Iranu i Kubi.

Druga opcija je da prevlada „primenjena“ eshatologija koja je svojstvena kako ekstremnom američkom evangelizmu, koji je bio i glavna ideološka „driving force“ ratoborne „krstaške“ reganovske linije tokom Hladnog rata, a koja je dovela do sloma SSSR-a, (videti sjajan prikaz ove tvrdnje u filmu „Tajni rat Čarlija Vilsona“), kao i u sadašnjem ruskom „duginizmu“, ruskom nacionalizmu XXI veka. U tom scenariju bi došlo do upotrebe nuklearnog oružja, kako bi se izazvao „sudnji dan“, što bi i prekinulo, po tom shvatanju, svojevrsnu „agoniju“ iščekivanja konačnog kraja, pa „ko živ ko mrtav“, ko u raju a ko će jednostavno „crći“, kako je svojevremeno najavio Putin.

Potceniti magnetsku destruktivnu moć neobuzdanog straha od smrti kao glavnog instrumenta legitimizacije dominantnih ideologija, posebno nacionalizma i fundamentalizma, je u istoj ravni sa greškom o prirodi čoveka kao isključivo racionalnog bića vođenog interesom (ličnim ili klasnim) kako u suštini tvrde neoliberalna ili marksistička ideologija.

Drugim rečima, parafrazirajući spontane reči jedne Novosađanke neposredno nakon tragedije u Novom Sadu 1. novembra ove godine, „svet je pod nadstrešnicom“ i moramo se boriti za smisao našeg postojanja u okvirima naše odgovornosti, kako je rekao lapidarno veliki crnogorski slikar Vojo Stanić „svako je zadužen za ono što je“.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.