Burne reakcije u svetu, kao i u samoj Americi, od odobravanja, do negiranja, nisu prestajale od trenutka kad je Donald Tramp obezbedio ulazak u Belu kuću.
Američka predsednička kampanja pokazala je do koje je mere svet jedan i jedinstven. Svi problemi i polarizacije koje su se očitovale na raznim stranama sveta, manifestovale su se i u Americi. Dakle, ne može se o ovim izborima govoriti bez razumevanja međunarodnog konteksta. Nesuđeni kandidat demokrata Bert Sanders i Tramp dva su fenomena koji reflektuju duboke promene u američkom društvu. Međutim, ne samo linijom podele na demokrate i republikance. Jer, veoma su duboke i podele unutar obe stranke, s jakim frakcijama sklonih ekstremima: demokrati ulevo, republikanci udesno. To samo znači da će biti veoma teško dolaziti do kompromisa.
Tokom poslednja tri meseca odvijala se dinamična debata, pre svega oko liberalnih i iliberalnih vrednosti. Liberalna Amerika se mobilisala odmah nakon izbora i nije propustila priliku da dovede u pitanje i ospori sve Trampove stavove. Konfrontirali su se američki populizam, na jednoj strani, i svetski liberalni poredak kojim je Amerika dominirala tokom poslednjih 70 godina, na drugoj. To ne znači da svet, pa i Amerika, nisu ušli u fazu kad se treba prilagođavati novoj realnosti. Amerika je propustila priliku da to uradi još 2008. godine, kad je postalo jasno da na svetsku scenu stupaju i drugi akteri koji traže svoj udeo u svetskoj moći.
Kineski predsednik koji je prvi put učestvovao na Ekonomskom forumu u Davosu, svetsku situaciju ocenio je na sledeći način: “Međunarodna finansijska kriza nije neizbežna posledica ekonomske globalizacije, već je ona bila rezultat prekomerne težnje za profitom i velikog neuspeha finasijskih regulativa“. Još je istakao: „Sviđalo se to vama ili ne, svetska ekonomija je veliki okean od koga ne možete da pobegnete. Morate da naučite da plivate“. To je ujedno, moglo bi se reći, kineski odgovor novom američkom predsedniku.
Postavlja se pitanje, da li Tramp ima odgovore na te nove izazove. Sudeći po američkoj uzavreloj debati, nema, niti se ti odgovori naziru posle njegovog govora prilikom inaguracije.
Donald Tramp je 20. januara položio zakletvu i postao 45. predsednik SAD, sa najmanjom podrškom u javnosti u trenutku ulaska u Belu kuću u istoriji ove zemlje (40 odsto). Odlazeći predsednik u momentu izlaska uživao je podršku od 60 odsto. Dakle, Tramp jeste legalno izabrani predsednik, ali po podršci javnosti i posebno, većinskoj podršci za opozicionag kandidata (tri miliona glasova više), njegov ulazak u Belu kuću očigledno nosi velike nepoznanice. Tramp dolazi na čelo vlade koja je već na samom početku obeležena brojnim kontroverzama i aferama.
U njegovom obraćanju naciji (ali i svetu) poručio je da vlast nije prešla sa jedne stranke na drugu, već sa “Vašingtona na narod”. Sastavom kabineta, kao i porukama koje otuda stižu, nova američka vlada biće izrazito konzervativna, što će se na domaćem planu ogledati prvenstveno u smanjivanju poreza i rezanju regulative. Takav kurs, kako izgleda, najmanje će ići u prilog onima koji su za njega glasali – beloj radničkoj klasi koja se osećala frustriranom socijalnim i ekonomskim položajem.
Verovatno će je najviše pogoditi izjave nekih članova kabineta, poput onih da je “siromaštvo stvar izbora”, da će novac poreznika odlaziti na private škole i škole pod upravom crkve, kao i da će se ukinuti “obamaker”,što je Tramp uradio odmah nakon polaganja zakletve.
Tramp nijednom rečenicom nije nagovestio prevazilaženje dubokih promena koje su se očitovale tokom najžešće predizborne debate, koja je u velikoj meri bila ponižavajuća za imidž Amerike.
Obećanje da će “učiniti Ameriku ponovo velikom, bogatom i ponosnom”, uznemirilo je liberalni svet. Još je istakao da su nacionalni lideri ignorisali američki narod, da je vojska oslabljena i da su praktikovane loše trgovinske politike koje su oslabile američko bogatstvo.
Očigledno je da se Trampova “populistička deklaracija” ne uklapa u agendu, ne samo demokrata, nego i republikanaca. On svakako ima vlastitu, koja, međutim nije sasvim jasna, sem da će isključivo voditi računa o američkim interesima. To preporučuje i drugim nacijama. Obećao je jačanje starih i pravljenje novih saveza. Najavio je oštar kurs protiv radikalnog islamskog ekstremizma.
Njegovi intervjui pre inaguracije su takođe bili uznemiravajući, posebno kad je govorio o Evropi i NATO. Evropljani su poručili da se nadaju da će Tramp “prepoznati važnost NATO”, a Rusi da su “optimistični u pogledu odnosa sa novom američkom administracijom”. Papa je izarazio nadu da će se “rukovoditi etičkim principima da brine o siromašnim i prognanim”.
Balkanski lideri najviše očekuju, pogotovo oni na srpskoj strani, da će se Tramp nagoditi sa Putinom i ostaviti Zapadni Balkan u ruskoj interesnoj sferi.
Dolazak Trampa za predsednika krije mnoge nepoznanice pogotovo kad je reč je o ozbiljnim izazovima pred Amerikom i svetom. Euforična očekivanja autoritarnih lidera u svetu (čemu i Tramp naginje), pre svega u pogledu približavanja Putina i Trampa, te promene politike na Balkanu, brzo će naići na ograničenja komplikovanog sveta. I ne treba gubiti iz vida američke demokratske institucije, reakciju velikog dela američke javnosti koja se već suprotstavlja Trampovim izjavama i najavama.
Neizbežno je da Evropa mora da “odraste” i preuzme odgovornost za svoju bezbednost. Za to ima dovoljno sredstava i obrazovnih ljudi. Rusija bi trebalo da ima u vidu novog sekretara za odbranu i unutrašnju bezbednost, pa i novog šefa CIA, koji nisu baš prijateljski nastrojeni prema Putinu. Kina je, inače, prva na spisku rizika nacionalne bezbednosti Trampove administracije. Američka vojska planira da obnovi mornaricu u što kraćem roku.
U svakom slučaju, kritičnije sagledavanje Trampove politike biće moguće tek u mesecima pred nama. Predstoje novi savezi i sučeljavanja, novo definisanje interesa, prilagođavanje i pravljenje kompromisa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.