Sveti otac na Trgu revolucije

Vatikanski poglavar je u Meksiku akcenat stavio na borbu protiv narko-kartela i nasilja, dok je na kubansko vođstvo apelovao da „ode korak dalje“ u poštovanju verskih i ljudskih sloboda i da gradi otvoreno, obnovljeno društvo. Vatikan je nastojao da osnaži svoje snažnije prisustvo u jedinoj komunističkoj zemlji na najvećem katoličkom kontinentu.

U tom kontekstu treba posmatrati i činjenicu da je ova poseta usledila nepunih četrnaest godina od posete Benediktovog prethodnika Jovana Drugog (1998), što je redak slučaj u pohodima vatikanskih poglavara. I dok je papa Jovan održao misu u baroknoj katedrali u najstarijem delu prestonice, Sveti otac Benedikt se masi, od nekoliko stotina hiljada vernika, ali i ateistima, na čelu sa predsednikom Raulom Kastrom, obratio na Trgu revolucije, gde je Fidel decenijama držao svoje višečasovne revolucionarne govore pred milionskim auditorijumom. „Dekor“ je na trgu ostao nepromenjen – nacionalni heroji i simboli iz vremena borbe za nezavisnost i Kastrove revolucije, sa ogromnim portretom Če Gevare preko puta svečane tribine.

Papine poruke, bez obzira na pojedine ocene da su isuviše politizirane, bile su, stiče se utisak, ipak umerene i donekle izbalansirane. On se založio za „preporod“ Kube, podržao reforme aktuelnog predsednika i apelovao da još ubrzanije modernizuje zemlju – i ekonomski i politički. Nije direktno prozivao kubansku vladu. Posredno je govorio o političkim disidentima, političkim zatvorenicima i izbeglicama, ali nije propustio da osudi poluvekovnu blokadu koju su ostrvu nametnule SAD „usled koje su Kubanci podvrgnuti nezasluženom iskušenju koje sprečava izgradnju slobodnog društva na ostrvu“. Svojim domaćinima papa je preneo i „nekoliko humanitarnih zahteva“ a izvesno iznenađenje je i činjenica da se nije sastao sa predstavnicima opozicije.

Prilika je da se podseti da nasuprot crkvama u većini drugih zemalja Latinske Amerike crkva na Kubi, iako je uvek bila aktivna, nikada nije predstavljala neku pravu društvenu i političku snagu, niti je ikada bila duboko ukorenjena u narodu. Preovlađivala je konzervativna tradicija. Na ostrvu ima oko 500 crkava – 40 odsto stanovnika su rimokatolici – ali su one tradicionalno slabo posećene. Samim tim ni Kastro nakon pobede revolucije nije morao da bude surov prema sveštenstvu – bez obzira što se većina suprotstavljala revolucionarnom procesu pa tako i Ustav iz 1976. „priznaje i garantuje slobodu savesti i pravo svakome da, poštujući zakon, praktikuje veroispovest koju želi“. I dodaje se: „Protivzakonito je i kažnjivo suprotstavljati veru ili ispovest revoluciji“. Činjenica da je završni čin papine posete Kubi bio njegov susret sa 85-godišnjim Fidelom Kastrom, zamalo svojim vršnjakom (84), potvrđuje da vođa revolucije još uvek drži „kormilo“ crvenog karipskog ostrva. Uz to, kubanski komunistički lider je imao retku privilegiju da se tri puta sastane sa poglavarima rimokatoličke crkve, od toga dva puta u Havani. Da li je on lično vatikanskom poglavaru replicirao na njegove poruke nije poznato, ali tek, gost je ispraćen sa kategoričnom izjavom potpredsednika vlade Murilja koja glasi: „Na Kubi neće biti nikakvih političkih reformi“. Utisak je, ipak, da su ovom posetom zadovoljni i gost i domaćin, naravno, ocenjujući njene efekte svako iz svog ugla.

Autor je bio višegodišnji dopisnik Tanjuga iz Havane