Sveti Patrik i zaglavljeni Srbi

Zaglavljeni na slepom koloseku. živimo u provizorijumu koji ničim nismo zaslužili. To što je vlast letargična nije ni čudo – međutim, o tome „da je car go“ ćuti i kritička javnost Niša, njegov Univerzitet i njegova intelektualna elita. Grad neslavno tone, a sa lokalnog Titanika niko da pošalje neophodni SOS. Ovom obolelom gradu tako je potrebna neka investiciona injekcija, a dobija ubod nožem – fantazmagorični Beograd na vodi. Ni ostala Srbija nije u boljem položaju: Voda svima do guše, samo bi Beograd da bude iznad nje! Ono što običnom čoveku nikako nije jasno – na koji će način ova beogradska megalomanija povoljno uticati na kvalitet života u Subotici, Nišu ili Čačku, vlast bezobzirno i drsko koristi kao argument. Neka se uradi studija ekonomske i svake druge održivosti, koja bi ubedila građane da je ovaj beogradski projekat od značaja za celokupnu Srbiju! Proglašavanje gradnje luksuza u Beogradu javnim interesom Srbije je uvredljivo za inteligenciju provincije. Poslanica SNS Aleksandra Tomić nehotično je otkrila istinu: „Beograd će postati svetska metropola, koji će zaista imati sa čime da se ponosi.“ Upravo tako – ovaj se projekat gradi zbog nečijeg ponosa.

I nije najvažnije što bez decentralizacije nema moderne Srbije niti njenog priključenja Evropi – sačekaćemo. I nije najvažnije što niko ni ne pominje krucijalne zakone za proces decentralizacije – uvek smo bili država naknadne i iznuđene pameti. Za Beograd se predlaže lex specialis, za nas ostale dura lex. Važno je što se na ovaj način generiše još jedna tragična zabluda – da će Srbiju u Evropu bez problema uvesti sam Beograd. Nedostatak iskrenosti u rešavanju ovog vitalno važnog problema Srbije je imanentan gotovo svim političkim strankama. Uostalom, i njihovo ustrojstvo sa bespogovornom „centralom u Beogradu“ najbolje je ogledalo stvarne slike srpskog društva. Ljutiti predsednikov sin tako u trenutku raspušta gradski odbor SNS-a u Nišu, sa zanosom apsolutnog i bespogovornog čuvara vatre demokratije, dok mu posrnuli članovi organizuju špalir dobrodošlice i aplaudiraju! Ništa novo, isto tako udarnički i komesarski dolazio je i Dušan Petrović da u ime Borisa Tadića raspusti gradski odbor DS u Nišu a aplaudirala je „demokratska omladina“ – sećam se, i sam sam bio „raspušten“.

Kada sam pre četiri godine, pisao o projektu „most na Adi“, naivno sam verovao da je to poslednji trzaj prestoničke bezosećajnosti. Mislio sam da se nikada više rešavanje beogradskih kvaziproblema neće proglašavati za javni interes. Avaj, sve je isto, osim što je sada ispod šlema glava Aleksandra Vučića, a ne Borisa Tadića. Nakon članka o mostu na Adi imao sam zadovoljstvo da me Vučić pozove, zahvali na tekstu i ponudi pomoć „kada god mi bude trebala“. Evo već 40 dana pokušavam da ga dozovem i kažem da je nama u Nišu pomoć potrebna. Nema odgovora. Ta večita infantilna želja da se formom a ne suštinom predstavimo delom „velikog sveta“ dokaz je naše duboke frustriranosti. Samo se tako može protumačiti vest da se „Beograd ove godine prvi put pridružio svetskim metropolama koje obeležavaju irski nacionalni praznik dan Svetog Patrika „ozelenjavanjem“ mosta na Adi. Neverovatno je kakva besmislica danas u Srbiji može biti vest!

„Mnoge naše odluke nisu stvarno naše već su nam sugerisane spolja. Uspeli smo da sebe ubedimo da smo sami doneli odluku, mada smo se, ustvari, saobrazili tuđim očekivanjima“ kaže Erih From. Tragično je što agonalnu sliku ostatka Srbije na početku milenijuma javnost mazohistički prihvata anegdotalno, kao bilo koju drugu vest iz „belog sveta“. Ako ovako nastavimo, ovaj se dremež neće završiti okrepljujućim buđenjem već mamurlukom od koga će jako boleti glava. Za to će manje biti kriva hronično bahata i iracionalna vlast, a više elita koja preferira intelektualnu inertnost.

*Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu