Svetlost i tama u zemlji Srbiji

Prizora koji nije slučajno inspiracija tolikim umetnicima, i slikarima i književnicima, i koji kao da neprestano poručuje da kosmos nudi i jedno i drugo. I svetlo i tamu. A šta ćemo prigrliti, stvar je genetike, uslova odrastanja, uticaja sredine, ali nekada i stvar izbora.

Kada se za kratko vreme desi toliko dramatičnih događaja, možda zaista treba zastati i zapitati se šta je dobro, a šta loše, razvrstati događaje, slike i situacije. Ovo na stranu svetlosti, ovo na stranu mraka.

Šta se dogodilo u Srbiji posle trećeg i četvrtog maja? Još jedan femicid. Ubijena je sedamnaesta žena od početka godine. Dogodilo se i nekoliko slučajeva vršnjačkog nasilja. Dogodile su se i otrovne reči koje takođe idu na stranu tame. Dogodile su se jadnice i bednice, lešinari i hijene, reči puštene u etar direktno sa crkvenog i državnog vrha.

Dogodila se i čudna fotografija: slika multipliciranih nasmejanih lica troje nosilaca najveće vlasti u zemlji. Liči na plakat za horor film, tako da je jasno šta s njom činiti. I ona ide na stranu mraka. Ali, zašto na stranu mraka kada su sva lica široko osmehnuta?, mogao bi neko da se zapita.

Malo smeha i ironije ne može da škodi, čak i u najteža vremena, zar ne? Da, samo što ovde nije reč o smehu, nego o podsmehu, i nije reč o ironiji, već o sarkazmu. Ironija je inteligentna mentalna tvorevina, ali ne i nužno zlonamerna.

Džulijan Barns lepo opisuje razliku između ovih stilskih figura: „Kada okrenete leđa ironiji, ona se zgruša u sarkazam. Sarkazam je ironija koja je izgubila dušu.“

A kad izgubiš dušu, neminovno odlaziš na tamnu stranu.

Šta se još dogodilo u Srbiji posle trećeg i četvrtog maja? Osim protesta poljoprivrednika, protesta radnika Kolubare, zaposlenih na klinici „Laza Lazarević“, roditelja u Odžacima, dogodili su se i protesti protiv nasilja u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. Šta ćemo s ovim ljudima koji nose transparente „Srbija protiv nasilja“? Koji ćute i hodaju.

Kuda oni idu, u svetlost ili tamu? Da sam kojim slučajem trupnula iz neke kosmičke rupe tog 12. maja 2023. pravo u srpsku prestonicu, u masu ljudi u Ulici kneza Miloša, ne znajući baš ništa o tom skupu, ni uopšte o svetu u kojem sam se obrela, ali s jasnom predstavom o tome šta je dobro, a šta loše, sigurno bih krenula dalje sa učesnicima skupa, shvatajući da ih je teška muka izvela na ulice.

Neko zlo za koje samo žele da prestane. Slika kolone ljudi sa Gazele, u sumrak, koji visoko podignutih ruku drže upaljene mobilne telefone, poput sveća čiji plamen razgrće mrak, naći će se sigurno jednoga dana u udžbenicima istorije. Jednoga dana kada Srbija definitivno prigrli svetlost.

Šta se još dogodilo posle trećeg i četvrtog maja? Dogodila se najava istorijskog mitinga vladajuće stranke, 26. maja u Beogradu. Kuda ćemo s ovim ljudima, kojih će sigurno biti mnogo i koji će pristići iz svih delova Srbije? Pre nego što krenem u njihovo razvrstavanje, što nije nimalo jednostavno – najlakše je reći, oni su svetlost, ili, oni su tama – da se samo podsetimo da su ovakvi kontramitinzi, globalno posmatrano, vrlo neobična i vrlo retka pojava.

Mitinge, u organizaciji vlasti, ne računajući predizbornu kampanju, upražnjavalo je tek nekoliko veliikih svetskih diktatora. Nismo valjda dotle došli.

A da bi se stvari iz domaće kuhinje lakše sagledale, da bi se utvrdio pravi stepen iščašenosti sopstvene stvarnosti, nekada treba isti recept u mašti primeniti negde drugde. Ajmo, na primer, u Francusku. Ti Francuzi se ionako svaki čas zbog nečega bune.

Obuku žute prsluke, pa na ulicu. Ili ih ne obuku, pa opet izađu na ulicu. Zato što im se ne sviđa reforma penzionog sistema. Ne žele da idu kasnije u penziju. Ne žele i tačka.

I, zamislimo sada očajnog msje Makrona, kako se ugleda na Srbiju, što da ne, na malu, ponosnu, a nezgodnu Srbiju, i kako organizuje kontramiting u centru Pariza. Neka cela Francuska vidi koliko ljudi podržava njegovu reformu. Organizovao autobuse i vozove po čitavoj zemlji, od Perpinjana do Lila, uredno podelio kroasane. Vive la France!, odjekuje Gradom svetlosti.

Ali, da se vratimo u Srbiju. Kuda sa učesnicima najavljenog kontramitinga? One koji iskreno podržavaju vlast i ideju organizovanja ovakvog skupa, nemamo pravo da smestimo na stranu tame. Ali, šta s ljudima na koje se vrše pritisci da krenu na miting, koji su ucenjeni, koji su u strahu od gubitka posla, kojima se ne dozvoljava da uzmu godišnji odmor, od kojih se traži da prekinu odmor, čija se bolovanja proveravaju, šta s njima?

Oni su sigurno u potpunom mraku.

I s takvim mrakom u sebi valja im otići u glavni grad Srbije, na istorijski miting. Ne znam da li će ovaj skup zaista biti istorijski, možda i hoće, kada je reč o broju učesnika, ali će svakako biti istorijski još po nečemu.

Po ponižavanju sopstvenog naroda, koje poprima epske razmere. Ne želiš da ideš na neki događaj, čitavo tvoje biće se tome protivi, a opet, moraš. Ne znaš kako da se suprotstaviš tom poniženju, osim toga znaš da „i odbrana od poniženja jeste poniženje“, kako reče nobelovac Nagib Mahfuz. Izađeš iz kuće tog dana kao i svakog drugog, ali umesto na posao, ideš na autobus.

Zauzmeš svoje mesto u vozilu, ono te čeka, pošto si na spisku, ćutiš i gledaš kroz prozor, nije ti ni do čega. I neko ti pruži sendvič, i flašicu vode. Sad jedi, žvaći, i putuj tamo gde moraš. Proći će i to, kažeš sebi.

Negde sredinom devedesetih godina novinska agencija u kojoj sam radila često je zapadala u finansijske poteškoće. Jednom prilikom kada je plata prilično zakasnila, a zaposleni bili nestrpljivi i nasrtljivi s pitanjem „Kad će plata?“, upućivanom rukovodstvu – po hodnicima, redakcijama, u liftu – organizovan je kolegijum na kome je bilo mnogo galame, a najviše je vikala finansijska direktorka.

Sećam se nabrekle žile na njenom čelu. Poručila je svim zaposlenima da zabranjuje pitanje „kada će plata“. Onaj ko ga izgovori, biće najstrože kažnjen. Nije rečeno kakva bi bila kazna, ali mi ipak zanemesmo, za svaki slučaj. Ćutiš, trpiš, stiskaš se i čekaš platu.

Sutradan uzeh iz fioke svog radnog stola papir A4 formata i krupnim slovima, crvenim markerom, napisah „Kad će plata?“, i na brzinu, da niko ne vidi, zalepih ga selotejpom na zid lifta. Natpis je stajao nekoliko sati, nakon čega je bio najpre pocepan, a onda i uklonjen. Sećam se i danas tog svog zadovoljstva. Nešto sam ipak učinila. Izbegla kaznu, a barem pred sobom odbranila sopstveno dostojanstvo.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.