Sveto, svetije i naše na vetrometini puteva

A srpski je zduhač silniji od drugih! Naša je istorijska misija značajnija i teža od zadataka koje istorijska promisao stavlja pred druge. Srpski je prostor vetrometina puteva gde šibaju vihori i orkani, i spram kojih su ruže vetrova drugih geopolitičkih raskršća tek prijatna osveženja. Stoga je i prirodno da imamo najsilnijeg zduhača – našeg Svetog Savu.

Parafrazirajući filozofa, s praga kažem: drag mi je Bog, ali mi je Sveti Sava još draži. Pre svega, Bog (kao takav) obična je apstrakcija, pramičak magle koji iščezava kada ga pokušam zaklopiti šakama, i sa kojim načisto ne znam šta bih otpočeo. Uostalom, da dalje ne okolišam, kakav je to uopšte Bog koji je u toj meri onostran, indiferentan, siv? Neuk narod bi pomislio da nit smrdi, nit miriše. Odatle nismo daleko od pitanja da li takav Bog uopšte može i treba da postoji? Šta da preduzme vernik mog kalibra, čije grudi nadima iskrena potreba da veruje u nešto, sa takvim neubedljivim tipom, bezmalo sumnjivcem kakav je Bog u hrišćana? Bog-otac je, naprosto, odveć apstraktan i vazdušast, Hrist je izlišan, jer imamo Svetog Savu, dok je Sveti duh pseudointelektualna zavrzlama iz koje se ni najokretniji bogoslovi ne umeju iščupati (i koji je najverovatnije izmišljen jedino kako bi se postigla simbolika broja tri ).

Sa druge strane, Rastko Nemanjić bio je čovek od krvi i mesa, konkretan: rodio se, rastao, jeo, umro – baš poput svakog od nas. U tom smislu Sveti Sava je nalik Hristu, utelovljenom Bogu, Bogočoveku. Pa ipak, Hristovo je telo, prema predanju, uskrslo, bez ikakvih tragova, dok su mošti Svetog Save vekovima postojale i okupljale srpski živalj, sve dok ih inoverci nisu spalili.

Pored toga, Sveti Sava, za razliku od Boga, stoprocentno je delotvoran i rešava probleme u najkraćem roku! Srpski reprezentativci su blagodareći njemu (a ne svojim snagama i umećem, kako bi neko mogao pomisliti) početkom ove godine, oko Savindana, briljirali na sportskim borilištima širom sveta! Zaišteš od Svetog Save i kao rukom odneseno/doneseno. Uostalom, budući da je nadležan za čitav univerzum, od Boga se i ne može očekivati da neprekidno i s brižnom pozornošću bdi nad našom malom zemljom, Srbijom. Bog je, sasvim opravdano, premoren, dekoncentrisan, možebiti i loše organizovan. On očito ne može da postigne – Afrika, recimo, za razliku od Severne Amerike ili većeg dela Evrope, kao da nije na njegovoj listi prioriteta; naravno, jedino (bogoslovski opravdano) objašnjene je da Amerikanci i Zapadnoevropljani dosađuju Bogu preko svake mere, povlače ga za rukav, moljakaju usled čega on previđa ostatak sveta.

Sveti Sava, naprotiv, posvećen je isključivo Srbiji i Srbima. On ima vremena za vas. On brine. Probajte, dakle, sa Svetim Savom (ukoliko ne budete zadovoljni možete ga vratiti, a mi ćemo vam refundirati vašeg Boga).