U nepotpisanom članku „Ko je Svetomir Đukić?“ (Danas, 31. maj 2010), autor, između ostalog, navodi da je Đukić bio osnivač i direktor Prvog srpskog olimpijskog kluba, da je bio član Međunarodnog olimpijskog komiteta do 1948. godine, da je učestvovao u Prvom i Drugom balkanskom ratu i u Prvom svetskom ratu, kada je primio više odlikovanja itd.
Ali o učešću u Drugom svetskom ratu ni reči.
A za vreme Drugog svetskog rata, tada već kao đeneral vojske Kraljevine Jugoslavije, bio je pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini i kao takav postavljen je od Mihailovića za komandanta Severnih pokrajina, odnosno jugoslovenskih teritorija severno od Save i Dunava. Štab mu se uglavnom nalazio u naseljima zapadno od donjeg toka Kolubare, u širem rejonu Obrenovca i Uba prema Šapcu, a najviše na teritoriji Kolubarsko-tamnavske grupe korpusa pod komandom majora Komarčevića.
Njegov zadatak je bio da prebaci određene jedinice JVuO u Srem i druge severne pokrajine i ovlada njima. Svoje vojske nije imao, već su za te akcije Kolubarski, Avalski i drugi korpusi izdvajali delove svojih jedinica koje su se prebacivale u Srem gde su vodile borbu sa sremskim partizanima koji su ih brzo vraćali odakle su došli.
O prelasku četnika kod Skele u Srem noću 22/23. jula 1944. godine, delegat Vrhovne komande JVuO pukovnik Dragomir Radovanović je 22. avgusta pisao načelniku Štaba VK JVuO đeneralu Mihailoviću i ovo:
„Ni Komarčević ni Lapčević Milorad, komandant Kolubarskog korpusa, nisu vezali ljude za sebe, kao što je to na drugim mestima. Ljude iz Kolubarskog korpusa vezali su za sebe komandanti brigada radi toga što su u ovom korpusu u stvari radili samo komandanti brigada.
Dobro je što je kapetan Lapčević postavljen za komandanta Sremske jurišne grupe, no on je svojim radom za poslednji mesec dana stalno radio sa nemačkim komandantom Šapca. On – komandant Lapčević je izvodio akciju u Kupinskom kutu u Sremu po zapovesti nemačkog komandanta Šapca, javno sa njim sedeo, obilazio Kupinski kut, naravno da su u ovom pogledu sudelovali đeneral Đukić i major Orelj. Major Orelj je potpuno zabrljao. Nezgodno je što se svuda predstavlja za Vašeg delegata te u ime Vaše onako pijan naređuje i govori. Sve ovo vide ovi naši mladi komandanti koji vode ljude i koji treba da nose ceo teret borbe na svojim leđima. Oni ne mogu da dozvole da im neko prebaci da su saradnici Nemaca. Kapetan Lapčević, đeneral Đukić i major Orelj mogli su i trebali da rade, ali samo tajno, a nikako javno svakog dana sedeti (sa Nemcima) u kafani u s. Ušće pored puta Obrenovac – Šabac, još đeneral Đukić sa đeneralskom kapom. Da umirim ove mlade ljude i da im objasnim da će se ovo zabraniti i da će se ako se šta radi, ubuduće tajno raditi, trebalo je dosta vremena i muke.“
(U Šapcu se avgusta 1944. nalazio nemački 5. policijski puk, čiji je komandant bio pukovnik Jungenfeld.)
Aprila 1945. godine, kada je Mihailović sa svojim četnicima štitio Nemcima odstupnicu u dolini reke Bosne, rejonu planine Vučjak, Mihailović je uputio u Zagreb delegaciju u kojoj su bili đeneral Svetomir Đukić i inž. Vladimir Predavac kome su se, u Zagrebu, pridružili advokat Ranko Brašić i major Žika Andrić. Đeneral Đukić je sa svojim timom 17, 18. i 22. aprila razgovarao sa poglavnikom Antom Pavelićem, Andrijom Artukovićem, Vjekoslavom Luburićem i dr., kojima je izneo Mihailovićevu molbu da se četnicima obezbedi prolaz preko teritorije NDH, da im se dodeli hrana, lekovi i municija itd. Ali sve je bilo kasno zbog napredovanja jedinica Titove armije – đeneral Đukić je iskoristio priliku i sa ustašama se povukao u inostranstvo gde je i umro.
Dragoslav Dimitrijević, Beograd
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
