Svi bi vam redom po grobovima pljuvali

Ono što mi upada u oči, danas (prilog danas ovde rabim u kontekstu naprednjačkog kontinuuma, danas koje je juče, i danas koje će biti sutra), sa „novom“ garniturom, nakon demokratora, i nepromenjenom politikom (ekonomskom, kulturnom, et cetera…) koja se dosledno sprovodi, jeste i jedna distinkcija koja se potkrala u upoređivanju dva režima.

Ad hoc mobilizacije poslušnika, kvazilojalnost, zbijanje i grupisanje redova, a zbog čega? Zarad trivije i banalnosti tvita (sadržaj tvita ne uzimam obavezno za banalan i trivijalan, već sam njegov kontekst oko kojega režim zbija svoje falange). Ova taktika režima ne otkriva samo njegov banalitet i triviju, već i punokrvnu patologiju. Ona nam predstavlja jednu novu taktiku kojom se ni demokratori nisu služili, taktiku patologije. Patologiju nomenklature. Jedan cvrkut (i to bajat, napisan krajem jula) oko kojega se čitav režim atomizovao, pred moje oči izneo je Botičelijevo vanvremensko remek-delo Plan pakla, koje je veliki majstor renesanse nacrtao inspirisan Božanstvenom komedijom Dantea Aligijerija. Plan pakla crtan potkraj petnaestog veka realizuje se u Srbiji na početku dvadeset i prvog.

Zašto je zbog cvrkuta glumca režim zacvrkutao?

Jer rezon mediokriteta koji ga tvore cvrkut vidi i kao priliku, ne samo da uzme učešća u ukupnosti obmanjivajuće distrakcije, već priliku da se u okviru poslušničkog mediokritetskog pandemonijuma i sam predstavi, promoviše, izloži, obznani. Priliku za reprodukciju i reinterpretaciju jednoga te istoga Stava! Stava! kojem je poreklo uvek isto. Jer u mediokritetskom carstvu Stav! je samo jedan. On je i singular i unikum. On je pater familias lično. U mediokritetskom carstvu stvar je prioriteta ko će bolje ponovo Stav! da otcvrkuće.

Ti mediokriteti, redni brojevi, filistri, kada nam se predstave, otcvrkuću cvrkutano, uzimaju dalje svoju ulogu u saučesničkom lancu prikrivanja nepočinstva nekog mediokriteta sabrata na višem stupnju mediokritetskog lanca ishrane. Tu, posle motiva sitnosopstvizma, započinje distrakcioni kontekst burleskne ujdurme koju nam režim iznosi na proscenijum. Mediokritet mediokritetu leđa čuva. Pogotovo ako je na boljoj funkciji od njega.

Kakofonija cvrkutaštva ima za cilj da prikrije osionost i prostakluk režima. NJegove malverzacije, ilegalnosti, arhitektonsko silovanje grada. Kičersku estetiku koja agresivno metastazira ne samo u prestonici već i u drugim gradovima Srbije. Ima za cilj da prikrije pokliče bunta aprilskih protesta.

Pokliče podrške, kao u primeru direktora LJube, časnog čoveka koji vodi zemunsku školu, kojega je režim sada kada dolazi do dualne (r)evolucije u obrazovanju stigmatisao kao rudiment starog prosvetarskog poretka i tako obeležen dobri direktor LJuba stigao je na tapet onih koji će nas cvrkutom prosvetiti („Ne čitajte knjige, deco, praksa je važna“, reče neki Drobnjak!?).

Cvrkut glumca otkrio nam je ne samo da režim ne poznaje francuske avangardne pisce, to nismo ni očekivali, već nam je u malom otkrio čitavo ustrojstvo patološke organizovanosti, njenu sinhronizovanost, logiku, etos, simptom, gest, predstavu, sindrom, etiku.

Cvrkuti režima nisu bezazleni i dobronamerni kao cvrkut glumca.

Od Fransoa Vijona do Borisa Vijana.

Svi bi vam redom po grobovima pljuvali.

Autor je student sociologije (u ostavci)