Svi mi – kritičari

O samom romanu, možda, nekom drugom prilikom.

Da se do teksta dolazi nakon izvantekstualnih ispitivanja, književni poslenici pokazuju godinama unazad, te ne vidim nijedan razlog što i ovaj komentar ne bi imao takav metodološki pristup.

Dakle, kako nas je pisac Basara skoro matirao?

Znajući u kakvom Looney Tunes-u živimo, Basara u još neohlađenu lavu koju je izazvalo pomeranje dela Desanke Maksimović iz školskog programa, spušta baš „anegdotu“ o Desanki, tj. napada nam kraljicu.

Napao nam je on i druge figure, ali mi vidimo samo šeh, i na taj potez reagujemo tako što – želimo da oborimo tablu i masno opsujemo pisca Basaru.

A evo nekih primera sličnih partija, iz domaće i svetske kuhinje književnosti.

Što se tiče pisaca lascivnog, skoro vulgarnog sadržaja, Basaru daleko prevazilaze romani Markiza de Sada, Henrija Milera, Čarlsa Bukovskog, te Mišela Uelbeka.

Danas se o njima govori sa oduševljenjem, naravno, to su potpuno različiti kriterijumi od ovih koje koristimo prema Basarinom delu.

Što se tiče napada na kraljicu, priča se grana u dva smera – sa jedne strane, tu su borbeni pokliči ženskog dela publike, koja je umetnički uspelom i estetski neprevaziđenom ocenila – napastvovanje Mare Milosnice, rastrzanje „konjma na repove“ Markovih nevernih ljuba, nasilno preudavanje Hasanaginice, premlaćivanje Simke u Korenima, uz obavezne epitete „kurva, nevernica, jalovica“, ali smeta što Basarin lik u ovom romanu vređa našu kraljicu seksističkom izjavom.

S druge strane, nemali broj književnika je u svojim delima koristio polemički, izazivački ili ironični ton da dovede u pitanje nekog od svojih kolega po peru.

Primer – Kišov „mozak doktora Frojda“ iz Peščanika, tj. kritika Frojdove psihoanalitičke metode.

Kiš je jedan od naših najprevođenijih pisaca, pa ne čuh (danak mojoj neobaveštenosti i neukosti ako postoje takvi spisi) da su se frojdovci ikada obrušili na pisca što razbija njihove kraljeve kao obredne posude, huleći i rušeći mitove.

Nismo ni prvi ni poslednji koji žele da se neknjiževnim metodama razračunaju sa jednim delom, ali jesmo jedinstveni po metodologiji kojom to činimo, a ni Basara nije ni prvi ni poslednji, čak ni inovativan, po svojim literarnim metodama.

No, da se vratimo našem stilu igre, iliti metodologiji ocene romana.

I student prve godine književnosti zna da ono što govori jedan književni lik nikako ne može biti lični stav samog autora.

Poslednji takav je primer reklame u kojoj je zloupotrebljen citat Pekićevog junaka i predstavljen kao Pekićev stav.

Neverovatno je da veliki broj književnih poslenika previđa ovu činjenicu i vraća se u 19. vek pozitivizma, da objasni kako pisac Basara „pljuje“ po našoj kraljici, te ga to diskvalifikuje kao čoveka i pisca, a njegov roman kao štivo kome nema mesta ni u knjižari, a kamoli među romanima Ninove nagrade.

Ako, pak, pođem s druge strane, i zamislim da su književni poslenici namerno prevideli ovu očiglednu činjenicu, stvar biva još gora – ne samo da smo ignoranti (Hrist kaže da voli neuke duhom), nego smo i zli i maliciozni, te automatski postajemo isti onaj Nenadić iz romana koji Desanku pita to što pita.

A onda svi delimo njegov nadimak – Svinja.

I na tu kardinalnu grešku (odoše nam i konj i lovac) je pisac Basara i računao.

Što se tiče naše kraljice koju tako grčevito branimo, i tu je pisac Basara odavno spremio zamku za nas – prihvatajući da su Davičovi romani (ko još čita Davičove romane?!) tri puta nezasluženo nagrađeni, da je Prokleta avlija ocenjena kao pripovetka i diskvalifikovana za Ninovu nagradu, iz nekog razloga ne prihvatamo da je za Desankinu popularnost i prisutnost u današnjoj književnosti i kulturi umnogome zaslužan taj isti režim koji je jedne uzdizao, a druge, poput Crnjanskog, R. Petrovića, Dučića, srozavao i brisao.

Na to, i slična razobličavanja mitova, mi, progresivni intelektualci koji nepogrešivo znaju da odvoje drugosrbijance od prvosrbijanaca, kvalitetna dela od đubreta za potpalu i toalet, te Desanku od Lalića, Miljkovića, Radovića, nikako nismo spremni.

A na te paradokse i, što ne reći, licemerja i hipokrizije, pisac Basara je i računao, pišući onakve redove o našoj kraljici.

E sad, kad smo partiju skoro izgubili, dozvoljavam sebi da i ja povučem koji potez.

Sigurna sam da ovaj roman ne bi toliko bio interesantan ni kritičarima ni čitaocima da smo uspeli da se sa iskrenošću i samokritičnošću suočimo sa mitovima koje smo voljno ili nevoljno stvorili.

A sigurna sam i da bi u žiriju sedeli „ljudi od struke“, samo da nismo, ovako stručni, palanačkom metodologijom po principu „ja tebi, ti meni“, „ovaj je mlad za nagradu, a onaj star“, „ovaj se zamerio ovome, onaj onome“ proizvodili i proizvodimo Ninov i svaki drugi žiri, pa ispada da je jednako (svejedno) da li je nagrađena Zabluda, Pas i kontrabas, ili Bas i Kotraendorfin.

Stoga i bojkot, i nagrađeni, i žiriji gube smisao.

Pisac Basara i to zna.

A znamo i mi.

Samo, to je jedna veća partija šaha u kojoj svi prećutkujemo golog kralja.

I da završim sa stihom jednog pesnika kojeg su svojevremeno optužili za fašizam, a oni pre ovih za rušenje kosovskog mita – „nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi“.

Autorka je pesnikinja