Svi pričaju o vremenu, mi ne

Žene u crnom su donele političku odluku koja je bila potaknuta dubokim osećanjima krivice i stida da uvek pričamo o zločinima koji su počinjeni u naše ime i o žrtvama i preživelim tih zločina.

Napraviti takav politički izbor nije bilo nimalo lako, a ustrajavati na istom već trideset godina je teško.

Živeći u Srbiji, živimo u postgenocidnom društvu koje je uporedivo samo sa još jednim genocidnim društvom, a to je tursko zato što su elite i njihovi naslednici još uvek na vlasti u obe zemlje i zato što na nivou društva postoji neprekinuta nit poricanja.

Društvo u Srbiji živi u kontinuitetu poricanja genocida u Srebrenici, baš kao što društvo u Turskoj živi u kontinuitetu poricanja genocida nad Jermenima.

Poricanje genocida nikada nije individualna stvar, ono nikada nije fenomen koji se dešava na nivou pojedinaca. Poricanje genocida je poput genocidnog procesa uvek strategija iza koje stoji država.

Poricanje genocida na nivou društva jeste poslednja faza genocida.

Prvi genocid na teritoriji Evrope u 20. veku organizovala je Otomanska Turska ubivši 1.700.000 Jermena, 1915. godine.

Poslednji genocid na teritoriji Evrope u 20. veku organizovala je Srbija ubivši 8.371 Bošnjaka u Srebrenici. U genocidnom procesu uvek postoje administratori i tehničari smrti.

Administratori smrti imaju nameru, a tehničari smrti izvode radove. Mesto donošenja namere i njenog izvršenja su najčešće udaljeni jedno od drugog.

Odluka o ubijanju Jermena doneta je u Konstantinopolju, a epicentar smrti je bilo mesto Deir er-Zor, u sirijskoj pustinji. Odluka o ubijanju Bošnjaka doneta je u Beogradu, a epicentar smrti je bio gradić Srebrenica.

Poricanje genocida je složeni proces, baš kao i sam genocidni proces. Poricanje se odvija na više nivoa. Prva strategija je uvek smanjivanje broja ubijenih žrtava.

Počinioci kažu: bio je rat.

Počinioci kažu: i oni su ubijali nas.

Počinioci kažu: smrti nisu bile namerne, nego su ljudi umirali.

A činjenice govore po sebi, ali nikada samo za sebe, one govore svima nama, poput nemih svedokinja užasa.

Činjenice kažu: genocid je jednostran, on se odvija uporedo sa ratom.

Činjenice kažu: genocid je jednostran, nemaju sve strane u sukobu nameru i/ili moć da istu sprovedu.

Činjenice kažu: prvo je obezglavljena elita, a onda se prešlo na selektivno ubijanje.

Posle Prvog svetskog rata organizuju se suđenja nekolicini niže rangiranih pripadnika vojske Otomanske Turske na tribunalu u Konstantinopolju.

Posle rata u Jugoslaviji organizuju se suđenja pripadnicima raznih strana u sukobu u tribunalu u Hagu. Na prvom su počinioci oslobođeni, na drugom su osuđeni.

I za jednu i za drugu državu zločinci ostaju heroji. I jedno i drugo društvo slavi zločince.

Strategija poricanja jeste dominanta konstanta i jedne i druge države i jednog i drugog društva, čime građani i građanke obe zemlje ostaju taoci i taokinje vrednosnog sistema koji je utemeljen na genocidu i koji opstaje na poricanju istog.

Margaret Mid je verovala da male grupe predstavljaju nositeljke promena u društvu. Žene u crnom su jedna takva mala grupa.

Ta mala grupa je opasna, jer ne dozvoljava da se zločini zaborave i da zločinci ostanu nekažnjeni. Ta mala grupa je još jednom napadnuta.

Otet joj je i spaljen transparent „Nikada nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici!“ Ali joj toj maloj grupi nije otet glas – a to je glas onih koji u ovoj državi i u ovom društvu nemaju mogućnost da se čuju – žrtve zločina počinjenih u naše ime.

Država Srbija je preko svojih savršeno dobro organizovanih fašističkih grupa pokušala da nas uplaši.

Priznajemo svoj strah, jer živimo u prema nama ekstremno neprijateljskoj državi i društvu. Svesne smo da zbog svog aktivizma najčešće plaćamo visoku cenu ugroženosti sopstvene bezbednosti.

Ali, obećavamo, pre svega ženama čija su tela ispražnjena od njihove dece koja su ubijena u naše ime: nikada nećemo pričati o vremenu, nego o zločinima.

Autor je aktivista Žena u crnom