Svi smo mi pomalo Udba

Ova replika iz filma “Tesna koža” koju izgovara izmišljeni lik, ali stvarni ideolog ove vlasti Srećko Šojić, postala je ideja vodilja Ministarstva prosvete etc. (da preskočimo puno ime sve sa onim zarezom viška).

Naime, nebitno je što su plate u prosveti ispod republičkog i još više ispod proseka u javnom sektoru, njih se ne sme povećati – moraju se zaraditi… pa sad da l’ krvavim, da l’ opasnim radom, procenićete sami.

Sad i definitivno znamo – iz tragedije “Ribnikar” nismo naučili ništa. Jedna od stvari koja je dovela do te tragedije i niza drugih nemilih događaja je nepotrebna, nesuvisla, nerazumna, nesvrsishodna, nekorisna i (na samom kraju) nekorišćena papirologija.

Postoje ljudi, zna se s kojom karakteristikom, koji nikad ne priznaju grešku, čak je i, ako su pritom i bahati, prenaglašavaju.

Na svu papirologiju koja je odvojila prosvetnog radnika od učenika, a učenika od učenja, dočim ih je sve zajedno približila birokratskom besmislu, dodaje se još jedna – DOSIJE UČENIKA! Ne, to nije postojalo dosad!

Makar ne u svim školama i nikako ne na način na koji se predlaže sad! Imao je skoro svaki profesor pedagošku belešku (svesku) u kojoj je mogao da pribeleži opservacije o učeniku (teško svakom, ako ih je u odeljenju 30 i više, ali barem onima koji se izdvajaju).

Morali su nastavnici da vode svoj portfolio – lični dosije u koje beleže svaku svoju aktivnost (vannastavnu uglavnom), što se u praksi svodilo na sakupljanje sertifikata sa uglavnom besmislenih, ali akreditovanih i za očuvanje licence potrebnih seminara.

Ali, pustimo nastavnike…Svašta im se radilo kako bi, zamajani glupostima, što češće zaboravljali koliko su plaćeni.

Ali sada je reč o deci! Dosije? Nije li mogla biti beleška o učeniku, ili učenički dnevnik ili učenička sveska? NE, nije!

Morao je biti dosije! Zašto? Zna se… Ako niste pogodili, odgovor za nekoliko rečenica.

Čemu sad takav izum kada se prešlo na elektronske dnevnike u kojima se mogu naći svi potrebni podaci o učeniku?

Zašto dodatna papirologija i za nastavnike i za pedagoge i za psihologe. Zar se sve vidi iz papira? Šta je sa očima? U njima se sve vidi!

I zar se ovako dodatno degradira NJegovo veličanstvo Razgovor sa učenikom? On je taj kojim se najpre otkrije a i najefikasnije reši problem. I šta su nastavnici koji će praviti dosijea? Je li to ono: svi smo mi pomalo Udba“?

Nismo! I ne smemo biti! KOLEGE, glavu gore!

Jeste došlo do usta, ali ne samo zbog toga – recite ne ovom opasnom projektu!

Šta nam mogu oni koji sa školom nemaju veze (a i još sa po nečim) ako se suprotstavimo njihovim glupostima? Ništa!

Mogu samo, ako im prođe naum s DOSIJEIMA, svaki budući indcident u školi da svale na prosvetne radnike! To bi najviše voleli da su mogli s „Ribnikarom“, ali nisu…

Ipak, nekako su uspeli da skinu odgovornost sa sebe.

O, ima je i to onoliko! Ali o tome neki drugi put.

I za kraj, ako vam se svi ovi argumenti čine nedovoljnim, evo još jednog, već najavljenog:

Uče li se to naša deca da od malih nogu imaju svoj dosije?

Mislite o tome i pročitajte ponovo iz lektire uklonjeni Kafkin “Proces”.

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.