Svi smo mi SNS

Ni Tito, ni Milošević… niko od domaćih apsolutističkih vladara nije pokušavao da kontroliše baš svaku društvenu poru, bila ona naizgled i vrlo malo značajna – kao što to danas radi Aleksandar Vučić. Tiranija je navika koja polako prerasta u potrebu, govorio je Dostojevski.

Tako iz nepoverljivih niških izvora saznajem da se sprema smena svih direktora škola koji su se usudili da ne budu članovi vladajuće stranke. Čak je intencija da i svi članovi školskih odbora budu članovi SNS (živo me interesuje kojom će društvenom alhemijom ubediti roditelje đaka iz odbora da se učlane u „stranku budućnosti“). Ne znam šta na ovu informaciju kaže nekadašnji „enfant terrible“ niškog novinarstva gospođa Dragana Sotirovski, sada ugledni konformistički član vlasti u liku Načelnika nišavskog okruga. Kako je bezočno otimanje niškog aerodroma od strane Beograda opravdavala rečima „država smo svi mi“ moguće je da će nekadašnji jurodivi dopisnik RTS-a naći novi eufemizam i za pokušaj politizacije škola? Pa ako smo „svi država“ a državu reprezentuje SNS, onda je valjda normalno da smo svi i SNS, ako verujemo Aristotelovim silogizmima. Izgleda da samo nismo svesni da smo svi esenesni.

A ako mogu da smenjuju direktore osnovnih i srednjih škola ako nisu SNS, valjda će isti kriterijum važiti i za Srpsku akademiju nauka i umetnosti? Nisam upućen u previranja u samodovoljnoj SANU, ali mi se čini da je i njeno rukovodstvo već dobrano u nekom naprednjačkom glavnom odboru – kako drugačije objasniti činjenicu da se naši najpametniji izjašnjavaju o svemu osim o našoj stvarnosti? A kako je i Predrag Koraksić stvarnost, nije čudno što SANU trenutno nema stav o famoznoj karikaturi – ali jeste čudno što cvet srpske inteligencije nema stav o napadu države (Ministarstva kulture) na jednu (jedinu) nezavisnu novinu! Muče SANU očigledno veće brige od odbrane demokratije – evo posvađaše se oko toga kako da se biraju!

Jadna je zemlja čija se demokratija brani u novinama, makar to bio Danas. To znači da su prethodno popustili svi regularni sistemi odbrane: i Skupština, i Vlada, i SANU… te da apsolutizam nezadrživo plavi čitavu državu! I sada od te poplave, po ko zna koji put, mora da nas brani Koraks! Mada neretko zavidim ovom modernom Prometeju na ulozi spasitelja, moram priznati da mu nije nimalo lako. Verujem da je toliko pametan da ne gleda Skupštinu jer Martinović i Orlić tamo izgledaju kao uverljivija karikatura nego je njegova nacrtana. I da ne sluša Vučića, koji se na podsvestan način, poznat samo njemu, Frojdu i Vulinu, prepoznao na karikaturi mada je tamo nacrtan samo Hitler. Ministru kulture mora oprostiti kao hrišćanin: probao je taj da uđe u klinč sa vrhovnim žrecom Mitrovićem Željkom, pa sada mora da indulgencijom rešava svoj status. Ministrovi se stavovi ponovo rado čitaju na Pinku, a to nije malo – važnije je biti na Pinku nego na sednici Vlade, gde se ionako ni o čemu ne odlučuje. Koliko je Danas problematičan, najbolje svedoči podatak da ni Brineta a ni Plavuša više ne listaju njegove stranice u ružičasto svitanje, štedeći na taj način sebi bore, tako nepotrebne na Pinku.

Bavljenje države Danasom nije nimalo naivno. Još je Perikle govorio da je tajna slobode u hrabrosti, pa država ne želi da se taj virus hrabrosti zapati u Srbiji. Danas je institucija čiji je ugled mnogo veći od tiraža. Kao što ljudi kojima je zagušljivo u sobi otvaraju prozor, tako ljudi kojima je zagušljivo u životu otvaraju Danas. Zna dobro država odakle dolazi taj povetarac, ta svežina koja preti da upali sva državna grla, uprkos natčovečanskim naporima doktora Lončara Zlatibora. Boli ih sve što pročitaju u Danasu – da nije tako Tata ne bi javio Željku, Željko Sarapi, a Sarapa Brineti i Plavuši, pa bi se i jeretički Danas listao na Pinku.

Karl Poper, otac liberalne misli, kaže da bez intelektualnog poštenja nema istinske filozofije i dodaje: „priče o duhu vremena su u dvadesetom veku često koristile birokrate kako bi prigušile kritike onih koji su se protivili njihovim vizijama“. Teško je danas menjati Srbiju i insistirati na demokratiji. U državi, gde uprkos zlatnom dobu, ljude muče egzistencijalni problemi, demokratija se smatra dekadentnom i nepotrebnom. Država, koja otvoreno neguje ksenofobiju i mizantropiju, demokratiju smatra buržuaskom tvorevinom, pa izmišlja Željka, Milomira, Dragana J. i ostale šamane da vam ogade i primisao o slobodi i vladavini prava (neka se ne ljuti Krstić Nebojša, šamanski pripravnik). U državi u kojoj je samo jednom dozvoljeno da misli, ne može da misli narod. Svako ko se usudi da kaže ili nacrta da su „u cara Trojana kozje uši“, mora da računa na inkvizicionu osvetu. Nije baš naš Aleksandar papa Inoćentije, ali rado papski izgovara „ad exstirpanda“…

Ne može biti uređena bilo koja država koja se može srušiti perom.

Još se manje perom može braniti. Ne možemo očekivati da se opet pojavi neki Herkul i spasi našeg Prometeja Koraksa. Herkul mora biti onaj hrabri deo Srbije koji neće odustati od Danasa.

Naprotiv…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu