Svi Srbi su nešto izdali

– Ali to nije moja autobiografija… – nastavi on – to je biografija mog auta, mog fiće, mog najboljeg prijatelja, koji me nikad nije izdao, niti ostavio nasred puta. A ako baš hoćete da znate, trošio je na pređenih pet kilometara manje nego moja žena kad pođe u šoping.

– I ja sam počeo da pišem – pohvali se Boža – jer od stida više ne smem da se pojavim pred svetom. Svi objavili po neku knjigu i čisto me sramota što ništa nisam napisao. Kad uđem u samoposlugu i pogledam oko sebe, a ono knjige objavili i kasirka, i čistačica, i radnik obezbeđenja, a zamislite kasapin me pita: Komšija, jeste li pročitali moj najnoviji roman „Ubistvo na svinjokolju“, i kaže da se sprema da objavi sabrana dela.

– Uskoro neće biti Srbina koji nije bar nešto izdao… mislim, što se tiče knjiga – opet se ubaci Joca.

– A što se plasmana tiče – nastavi Boža – nekada je knjiga sama nalazila put do čitaoca a sad to mora da radi autor. Ja sam znao jednog što je svoje knjige delio kao poklon kad pođe u goste, na rođendan, slavu, venčanje, pa i sahranu. On lepo kaže čitaocu: „Pročitajte moju najnoviju knjigu, i primite moje iskreno saučešće.“

– A ja sam poznavao jednog doktora koji nikada u karijeri nije primio mito – prekide ih Mile – nego je uvek pacijente pitao: „Da li ste pročitali moju najnoviju knjigu?“. I verujte mi da nije bilo tog pacijenta koji nije kupio bar jednu njegovu knjigu, a neki i po dve, dok je jedan kupio ceo tiraž, ali to je bilo pred operaciju. Ja mislim da se to ne računa…

– Kad smo već kod pisanja i Sajma knjiga – priseti se Boža nečega – jeste li čuli da se u Americi pojavio prvi roman štampan na toalet papiru. Prednost ovakvog jednog izdanja tvrde autori je ta, što osim umetničke ima i upotrebnu vrednost. A i ne možete reći autoru da niste njegovu knjigu imali u rukama. Inače roman nije u tvrdom povezu nego mekom, kako bi zadovoljio širu čitalačku publiku. Nažalost, kao i uvek, mi i ovde kasnimo za normalnim svetom. Lično, voleo bih da se i kod nas ovo pojavi. Da neki naš političar objavi memoare, pa da to na brzinu prelistam…

– A što se cene ulaznice tiče – dodade Mile – ja dok sam bio mlađi, redovno sam preskakao svaki Sajam, ali kako me je nešto steglo u leđima, sad i ja kupujem ulaznicu i idem na glavnu kapiju.

– Znači koliko sam shvatio… – zaključi na kraju Joca – možda nećemo svi postati pisci, ali ako je za utehu… svi smo mi odavno pročitani.