„Svi su oni isti“ fatalistički je recept

Naravno, sadašnjica jeste doba u kom su masovni mediji i interesi moćnika razum i nauku saterali u ćošak društva, ali ipak, čovek se ponekad mora čuditi. Jedna od takvih zabluda jeste posthladnoratovska teza da su ideologije zastarele, neproduktivne i nepoželjne pojave, te po kojoj je „novo društvo“ lišeno takvih zamki prošlosti.

Ovo nije prvi put da se ideologijama pripisuje apriorno negativan status; tempi passati su im neretko stavljali pečat apstraktnih i zatvorenih sistema misli, odveć redukujućih da bi uvažile složenost stvarnosti. Čak lažnih ili indoktrinatorskih.

Reč je, međutim, o prilično drugačijem fenomenu. Jedna od formulacija, koju je ponudio Martin Selidžer, glasi da je ideologija „skup ideja pomoću kojih ljudi postavljaju, objašnjavaju, i opravdavaju ciljeve i sredstva organizovane društvene akcije, bez obzira na to da li takva akcija stremi očuvanju, popravljanju, iskorenjivanju ili rekonstrukciji datog društvenog poretka“. Ideologija nije ni „dobra“ ni „loša“, već načelno neutralna kategorija. Pitanje je samo koja će se konkretna kom konkretnom pojedincu manje ili više dopadati.

Zavisno od toga da li je više demokratičan ili autoritaran, altruista ili egoista, otvoren za nova iskustva ili konzervativan, i od još čitavog niza osobina, iskustava i afiniteta, svaki čovek, nolens volens, zagovornik je neke ideološke pozicije. Od ideologija se ne može pobeći. One su naša koža, i, kada je o upravljanju društvom reč, „sve što imamo“.

Neke ideologije mogu biti zasnovane na rigidnim, elementarno pogrešnim, pa i nehumanim predstavama i ciljevima (npr. fašističke), ali to ne eliminiše činjenicu da značajan korpus ideologija predstavlja prilično otvorene intelektualne mape, u interakciji sa svetom, iz kog su ponikle, unutar koga deluju, i koji se menja. U poslednjim decenijama narasli su različiti problemi i opasnosti, koji su ishodovali razvojem ideologija poput environmentalizma. Stari problemi, globalni ili lokalni, pak, nisu nestali (neki su se čak značajno uvećali, poput društveno-ekonomskih nejednakosti, siromaštva, problema različitih međukulturnih odnosa), te ni relevantnost poznatih ideologija levice i desnice nije prestala. Pred njih su se naprosto postavile brojne složenosti savremenog sveta.

One se iznova preispituju, samoprocenjuju, razvijaju nove pristupe. Pritom, ideologije nisu tek međusobno suprotstavljeni i isključivi intelektualni koncepti. One se sukobljavaju, ali u tom procesu razmenjuju i uče. Ideologije su mnogo vitalniji, produktivniji i fluidniji korpusi mišljenja nego što se misli.

Teza da su ideologije prevaziđene uistinu je i sama ideološka. NJen zamah osnažen je nakon pada Berlinskog zida, naročito esejom Frensisa Fukujame pod nazivom „Kraj istorije?“, kojim je autor pokušavao da dokaže da je doba velikih ideoloških sukoba prošlo, te da je svet zapadne (čitajte neoliberalne) misli konačni istorijski pobednik. O novom dobu govori se kao o postideološkom, a svako ko bi spomenuo ideologije bio bi smatran za „donosioca starog otpada“ (Visens Navaro). Klase više ne postoje, ideologije su štetne, mi živimo u najboljem od svih svetova.

Štaviše, u jedinom, jer su ostali svetovi iluzije i stranputice. Dakle, eliminisanjem razgovora o ideologijama težila se eliminisati svest o postojanju alternative, dok se pobednički koncept neoliberalnog kapitalizma predstavljao kao „neideološki“. Poslata je snažna poruka da se ima razmišljati samo u okvirima važećeg i postojećeg, a činjenica je da od onoga o čemu se ne razmišlja nema ni pretnje. Ništa više do li dobro smišljen propagandni manifest.

„Nema alternative“ odlična je politička strategija. Ova poruka neoliberalnog kapitalizma, i te kako prisutna u našem društvu i krajnje pogodna za predstavnike režima, dopunjena je lokalnom analogijom „Svi su oni isti“. Možda nas jašu korumpirane kabadahije i šovinisti, ali šta drugačije nudi opozicija? Zar ćete se zaista izlagati opasnosti u pokušaju da Kurtu zamenite Murtom? „Svi su oni isti“ fatalistički je recept koji savršeno odgovara ovdašnjoj autokratiji, jer za proizvod ima pasiviziranje otpora i održanje statusa kvo. Nema alternative.

Neće biti. Ma ko i ma kakvi opozicioni lideri bili, suštinski izbor nije između Vučića i njih. Prvo, činjenica je da bi, u slučaju neke buduće pobede opozicije, na vlast došla široka koaliciona formacija. Naglašen pluralizam, premda može nositi neke negativne posledice, podrazumeva dozu međusobnog nadzora; postojali bi brojni veto igrači koji bi otežavali aspiracije nekog novog vožda, što je važna pretpostavka demokratizacije. Drugo, i veoma važno, činjenica je da bi se društveni prostor oslobodio stega diktature, čime bi se omogućio razvoj novih političkih snaga. Takve snage su već u nastajanju, i trpe velike pritiske režima.

Suštinski izbor je između diktature i nove mogućnosti za izgradnju demokratije. Suštinski izbor je između straha u kom živimo i realnih potencijala da izgradimo humanije društvo. U njemu će biti mesta i za isticanje novih partija i pokreta. I da, neki od njih će imati ideološke alternative ovom blatu u kom se koprcamo.

Savez antifašista Vojvodine