Svi veruju u nešto

Ova se tvrdnja potom nonšalantno proprati onom da smo svi mi po prirodi homo religiosus (religiozno biće) i, konačno, da svi mi verujemo u boga. Slažem se, bez ostatka, da svi ljudi veruju u nešto, da smo svi mi verujuća bića. Štaviše, ako to što katkad mudrijašim o bogu i onostranosti, što se s vremena na vreme prepuštam maštarijama o životu posle smrti znači da sam po prirodi homo religiosus – nemam ništa protiv (premda tu ne valja prenebregnuti da je toliko onih koji su sa religioznom fantastikom jednom za svagda raskrstili, koji su imaginarnog prijatelja na nebesima i očiglednu besmislicu „života posle smrti“ definitivno odbacili). Iz svega toga ipak nije moguće zaključiti kako i verujem u boga. Podvala ovog argumenta kojem često pribegavaju vernici je u skoku koji omogućava greška ekvivokacije (homonimije). Naime, tu se prevarno previđa razlika između različitih vera, između ovostrane i onostrane vere, to jest između humanističke i religijske vere. O čemu se, dakle, radi? Čovek je stvaralačko biće, smislotvorac, on postavlja vrednosti (šta je dobro, lepo, mudro, pa i pobožno itd). Te vrednosti, međutim, čovek nije u stanju u potpunosti racionalno da opravda, one se ne mogu naučno dokazati. Da li je neka slika umetnički uspela ili nije, da li je opravdano otimati od bogatih da bi se dalo siromašnima – određuju vrednosti koje postavlja sebi svako od nas. One su plod naših osećaja, intuicije, iskustava, često upravo čitavog našeg bića, dok razum neretko dolazi tek naknadno, da post festum opravda, psihološki rečeno da racionalizuje. Mi, dakle, u naše vrednosti, da je nešto lepo, dobro itd – upravo verujemo!

Stvarnost je sama po sebi besmislena, lišena vrednosti – potpuno ravnodušna da li ćemo robinhudovski otimati od bogatih i dati siromašnima ili ćemo superhikovski činiti obrnuto, štaviše, da li će meteor tresnuti o Zemlju i brutalno zaključiti tu dilemu – ali čovek na toj vrednosnoj pustopoljini, u tom ništavilu gradi sopstveni svet. Čovek osmišljava svoju stvarnost postavljajući u njen osnov vrednosti, svrhe, ideale. Na neki način čovek je upravo poput boga koji stvara svoj svet ex nihilo (iz ničega) – čovek ne samo da postavlja vrednosti i osmišljava stvarnost koja je po sebi lišena smisla i vrednosti, nego na taj način takoreći i drži svet u vazduhu, budući da vrednosti koje su mu u osnovi može uzeti tek na veru. Uostalom, sličnost boga i čoveka nije slučajna, premda je bog čovekolik, a ne čovek bogolik – bog je od čoveka otuđena moć, apsolutizovan odraz čoveka i prirode projektovan na nebo. Čovek, dakle, stvara boga, a ne obrnuto. Tačno je naravno da nauka napreduje, osvaja, dok vera pred tim naletom uzmiče. Reč je, međutim, tu o religijskoj veri, ne humanističkoj, sekularnoj. Nauka je oduvala hrišćanske istine poput onih da je svet nastao pre 6.000 godina (taman hiljadu godina nakon što su Kinezi izumeli lak), da je čoveka direktno stvorio bog po svom obličju, da je Zemlja u centru vasione itd. Međutim, načelo razložnosti, dokazivosti, ne može ugroziti područje svrha, vrednosti, smisla.

Ljudski život naprosto nije moguće u celosti naučno ustrojiti, kao što pretenduju zagriženi scijentisti. Pojedini vernici ipak mogu reći kako imaju potrebu da veruju u boga, svejedno da li on uistinu postojao ili ne. Dakle, verovaće čak i ako nisu u pravu, premda svoju zabludu nikada ni neće razotkriti – posle smrti po svoj prilici sledi ništavilo, a bog u međuvremenu nikako da nam se objavi. Što se pak tiče pitanja vrednosti, svrhe, smisla – mi sami smo tu jedini arbitri. Pa opet, šta sa slobodom volje – i to je nešto što poput boga postoji ili ne postoji, a što nauka nikako ne uspeva da potvrdi, dakle nešto što nije nalik našim vrednostima u koje naprosto verujemo bez mogućnosti pogreške, s obzirom da smo mi sami tu prvi i poslednji sudac. Poklanjajući veru u boga ili u slobodu volje može se, dakle, pogrešiti. Međutim, za razliku od verovanja u boga, vera u slobodu volje je neophodna. Mi moramo pretpostaviti da posedujemo slobodu volje – u suprotnom dovodimo u pitanje koncept odgovornosti, naš moral, te i samu ljudskost. Naprotiv, pretpostavka da bog postoji, vera u boga, iako obezbeđuje očinsku utehu, sigurnost da će naposletku „sve biti dobro“, upravo onemogućuje punu ljudskost čoveka, držeći ga neprekidno u stanju maloletnosti. Dakle, svi mi verujemo, ali srećom ne svi u boga.

(Posvećeno Veri Guljaš, koleginici i ateističkoj saborkinji)

Autor je publicista iz Bečeja