Svi vole Tegija

Kada razmišljamo o tom rimejku u našim uslovima, jedno od ključnih pitanja glasi – a kako će biti prikazan taj sportski novinar o kom govori serija. Naime, u Americi su sportski novinari jedna veoma cenjena i uticajna grupa ljudi koja u pojedinim slučajevima ostvaruje i ogromne prihode. Ilustracije radi, Foks je sa Tomom Brejdijem potpisao ugovor po kome će (kada se povuče) za deset godina komentatorskog rada zaraditi više nego u dvodecenijskoj i veoma dobro plaćenoj NFL karijeri.

Jasno je da se od Toma Brejdija na ekranu očekuje nešto posebno, a to je puna posvećenost, apsolutna otvorenost i spremnost da se problemski sagledaju sva pitanja pa makar se ticala nekadašnjih saigrača, trenera i prijatelja. Kod nas je medijska slika dosta drugačija, i sportsko novinarstvo je zapravo veoma zatvoreno. Može se reći da o nekim pitanjima vlada „medijski mrak“ po kom sport daleko prevazilazi neke – rekli bismo provokativnije forme, kao što je političko novinarstvo.

U toj uravnilovci sportskog novinarstva u kome njegovi poslenici nemaju adekvatnu autonomiju jer zavise od klubova, saveza pa i samih igrača, a sa kojima povremeno ulaze u razne aranžmane, pojavilo se nekoliko „šok-džok(eja)“ koji su neposrednim pristupom, bez dlake na jeziku, često sa fanatičnom posvećenošću uspevali da se izdvoje.

Ovaj termin potekao je sa američkog radija, i odnosio se na disk-džokeje koji su u toku programa pravili šale i generalnu atmosferu koja se smatrala uvredljivom za pojedince, neke grupe pa i same njihove slušaoce.

Najnoviji primer je Dejan Anđus, koji je krenuo kao novinar specijalizovan za sport a postao potom podkaster, a potom i televizijsko lice opšte prakse sa medijskim prisustvom i kontroverzama koje nisu viđene po obimu i intenzitetu od najvećeg tonusa Aleksandra Tijanića. Nažalost, ti „šok-džokovi“ ipak nisu uspeli da unaprede nivo novinarstva, ili da otkriju išta bitno, generišući samo jednu drugu vrstu medijskog mraka, onog u kom „ćutanje“ zamenjuje graja, i kakofonija u kojoj tek nikome ništa jasno.

Jedan od prvih velikana tog usmerenja bio je Vladan Tegeltija, uz čije sam fanatične emisije odrastao gledajući SOS kanal, praktično prvi srpski sportski kanal, jednu andergraund televiziju skromnih stručnih i još skromnijih tehničkih kapaciteta, u čijim su dugim emisijama koje su obilovale živim uključenjima, kućnim videima umesto priloga itd. mogle da se čuju razne nesvakidašnje stvari.

Tegeltija je bio osveženje kao zaista fanatični posvećenik kome se javi telefonom gledalac da ga pita šta misli o nekom juniorskom timu, i ovaj mu nabroji sva imena iz tog sastava sa kratkim mišljenjem o svakom pojedinačno. Vremenom je ipak sve više sportskog sadržaja dolazilo na televizije sa nacionalnom frekvencijom, SOS kanal je imao sve veće teškoće da ostvari pristup video-materijalima za koji se moraju platiti prava i ova kultna redakcija za sportsko sazrevanje čitavih generacija ljubitelja i poznavalaca sporta kod nas je otišla na tešku marginu.

Kada je poginuo Kobi Brajant, bilo mi je milo što je među sagovornicima u prilogu emisije „Oko“ na RTS bio i on, a tu sam se našao i ja, iako smo snimani odvojeno pa se nismo lično sreli.

Moj prvi „bliski“ susret sa Tegeltijom desio se u doba socijalnih mreža, na Instagramu gde on vodi dosta posećen lični nalog na kom se isključivo bavi Košarkaškim klubom Partizan na čiju kablovsku televiziju je u međuvremenu prešao. Sadržaj koji deli su uglavnom komentari utakmica, klipovi sa Partizanove televizije u kojima on snima treninge, konferencije za štampu, razgovori sa trenerima i igračima ali i dosta teorija zavere o tome kako Zvezda zapravo nije Zvezda već FMP, kako taj klub u saradnji sa raznim centrima moći vrši pritisak da se Partizan sportski i poslovno upropasti, i masa tog sadržaja se iz dana u dan ponavlja. Ta repeticija sadržaja u neku ruku podseća na poslednju fazu novinarskog rada Zorana Ćirjakovića u kojoj se fokusirao na par tema i par ličnih obračuna i vrteo ih u krug, bez bavljenja drugim oblastima, što je umnogome okrunilo njegov inače veoma raznovrstan rukopis.

Naravno, takav izraz bi bio nedoličan da dolazi od nekog službenika kluba u košarci koja nije kao naša, prepuna vređanja i neprestanih optuživanja, ali ovde sem tog neprestanog vrćenja stvari u krug koje su meni lično delovale kao vapaj da se time konačno pozabave neke institucije, nema ničeg previše čudnog jer bi i konferencije za štampu Dušana Vujoševića kad je bio na vrhuncu moći delovale slično.

Na jednom od takvih postova, ostavio sam šaljivi komentar da je najveća zavera Nebojše Čovića to što je pružio priliku treneru Alimpijeviću, koji će na klupi Burse tih dana izbaciti Partizan. Jedan od najomiljenijih novinara iz detinjstva mi je uzvratio sa oko sat i po baraža uvreda u Inboks u kojima je takođe neke jedne te iste printskrinove nekih izjava Gorčina Stojanovića i Dejana Mijača – kao uglednih umetnika koji navijaju za Partizan – vrteo u krug, na sličan način kao sa ovim teorijama zavere o Partizanu. Sve u svemu bilo je to neobično i pomalo tužno iskustvo, u kom sam od onog novinara kog sam ranije gledao na SOS kanalu, prepoznao samo fanatičnost, i ništa drugo, a osetio sam vidan nedostatak socijalne imaginacije i pre svega mere, o vaspitanju ne bih da govorim jer je ono zaista individualno.

Ta transformacija Vladana Tegeltije iz andergraund košarkaškog gurua u provokatora sa socijalnih mreža sasvim je u duhu promene medijske paradigme kod nas. U neku ruku, uprkos ekspanziji sportskih televizija, sve je više prenosa a ne raste broj problemskih emisija, i Tegeltija je tu našao svoj prostor na toj internoj klupskoj televiziji koja postoji baš napretkom digitalne televizije i na socijalnim mrežama.

Ono što nije dobro jeste ta druga transformacija gde se on od nekoga ko jevanđelizuje igru pretvara u radikalizatora navijača, promotera teorija zavere i nezavisno od toga koliko nepravdi zaista ima u našem sportu – nekoga ko se na njih više fokusira nego na košarku.

Jasno je da čovek koji radi za Partizanovu televiziju teško da bi mogao da ostane na tom radnom mestu u bilo kom drugom društvu kada bi na ovako bizaran način i u takvom intenzitetu neprekidno vređao ljude na socijalnim mrežama, kao što je Tegeltija radio sa mnom i mnogim drugim posetiocima koji se nisu slagali sa njim. Ipak, čini se da je u Srbiji dosta prigodno, i da doprinosi onoj vrsti nejasne slike koja se stvara kroz buku i agresiju.

Ako imamo sve ove nijanse sportskog novinarstva u Srbiji u vidu, rekao bih da rimejk serije „Svi vole Rejmonda“ ima perspektivu kod nas, naročito ako se bude oslonio na ono što je istovremeno tužno ali i smešno u struci glavnog junaka kada je praktikuje u ovom ambijentu.

Autor je dramaturg, scenarista i filmski kritičar

(Odgovor Vladana Tegeltije objavljujemo u sutrašnjem broju.)