Tabloidno biće i vakcinacija

Virus divlja, bolnice se pune, a država bez konkretnih mera. Sa malih ekrana samo stižu apeli ljudima da se vakcinišu. Ali ništa, brojevi vakcinisanih se ne uvećavaju drastično, a ima i onih koji su sumnjičavi da li da prime treću dozu ili ne.

Iako je to pitanje zdravlja nacije, iako se pokazalo, a to su činjenice, da vakcina više koristi nego što može da našteti, za antivaksere postoji brdo razloga zašto neće da je prime.

U osnovi svih teorija, većine antivaksera naslonjenih na globalnu pomamu protiv imunizacije, su neznanje, nepoverenje i nesigurnost. Verovanje u teorije zavere i lažne vesti, nepoverenje u nauku, nepoverenje u pozitivna iskustva drugih, neverovanje da virus uopšte postoji, nepoverenje u državu.

Ovo poslednje je direktan produkt politike koja se u Srbiji sprovodi poslednjih godina, a koja prečesto definiše mehanizam opstanka prostim plemenskim odnosom – ako si naš može sve. Ili ako si naš, privilegovan si. Prosto propagira ideju da smo različiti, da ne vredimo svi baš isto. Iako smo svi ljudi i svi građani Srbije. Ali eto, taj politički trenutak, partijska ili neka druga vrsta odanosti i pripadnosti se u više slučajeva pokazala kao presudan faktor za brojne pojedince. Da ne idemo dalje, dovoljno je da pogledamo šta se trenutno dešava sa slučajem „Jovanjica“.

Koliko je samo puta pokušavan državni udar na predsednika? Koliko su puta najavljivani megalomanski projekti – od fabrike čipova, „Ikarbusa“ do letećih automobila? Gde su dva minuta snimka sa nesreće u Doljevcu? Ko su ti strani faktori koji ovaj režim preko medija i opozicije ruše od 2012. i nikako da ga sruše?

Sve pomenuto i brdo nepomenutog je u poslednjih skoro deset godina građanima periodično nametano kao bitno ili sakrivano kao nebitno (slučaj Doljevac). Vodile su se medijske kampanje, multipraktik analitičari su raspredali priče, a narod gledao, čitao, slušao i ostajao u čudu. U bunilu. Ne znajući kome i čemu da veruje.

Utisak je i da se promovisanjem tabloidnog i lažljivog novinarstva i to sa vrha države, preko podržane ekspanzije kič kulture, pa sve do poplave rijalitija koji ne smeju da stanu, i svesno radilo na anesteziranju i zbunjivanju nacije. Na ubijanju kritičke misli ka društveno-političkim temama i svesno usmeravanje ka estradi i prizemnoj svakodnevici.

I taman kada je to tabloidno biće stvoreno, kada je taj zbunjeni i uplašeni homo polusapiens pripremljen da glasa i da vladajuća struktura može da radi šta želi, desila se korona.

Kako sada takvog čoveka naterati da se vakciniše?

Deluje lako, ali on je naučen da ne veruje, naučen je da se plaši. Posebno onoga što dolazi iz inostranstva, da ne pričamo o Zapadu. To biće je odučeno da misli svojom glavom, a naučeno da veruje velikim slovima tabloidnih i drugih „medijskih“ naslova. Usađeno mu je nepoverenje. U sve i svakoga.

Organizovanje po stranačkoj liniji dalo je neke rezultate na startu vakcinacije. Priča se da su naprednjaci iz seoskih odbora po Srbiji pred zadrugama kazivali o vakcinama bolje nego doktor Kon na sednici Kriznog štaba. Malo je pomogla i finansijska podrška onima koji bi da se vakcinišu.

Prisila je još ranije dala kontraefekat – narod je izašao na ulice. Zato nju u bilo kom smislu (obavezna vakcinacija, kovid propusnice, lokdaun) više niko i ne pominje ili prosto izbegava i odugovlači te odluke. Sama premijerka je rekla da više ne veruje u mere. Sigurno ničeg naredbodavnog neće biti u narednim mesecima do izbora. Kome treba besan narod?

Algoritmi na društvenim mrežama su pobedili i postali kao vatra – dobar sluga, ali loš gospodar. Super su za širenje političke propagande i za to su obilato korišćeni, ali sada kada se njima širi antivakserstvo deluju kontraproduktivno. Još gore je što za njih rešenje ne postoji, a odlično su došli pojedinim strankama koje na negiranju virusa i vakcine grade svoju politiku. I ovde i u svetu.

Tamo gde je narod slobodniji, a odnos vlasti prema njemu drugačiji i rezultati su bolji. Takozvani zapadni svet je na preko 60% vakcinisanih u većini zemalja, negde i celih 80%, a vakcine su dobili kasnije. I ne samo zapad. Preko 80% vakcinisanih prvom dozom ima i jedna Kuba, dok Urugvaj i Čile beleže više od 70%. U mnogim državama mere su skoro potpuno ukinute.

Sopstvena politika i zamišljen način upravljanja i vladanja narodom se aktuelnoj političkoj garnituri u Srbiji obila o glavu. Od prve države u svetu koja ima vakcine, i to više vrsta, došli smo do prve države po broju zaraženih. U globalu smo malo iznad proseka procenta ukupno vakcinisanih na planeti, ali za normalan život i ukidanje mera to je i dalje nedovoljno.

Zato smo i prepušteni „prirodnoj vakcini“ ili zaražavanju. To je u ovoj situaciji za državu jedino rešenje da bude i vuk sit i ovce na broju. Dobro, ne baš u istom broju, ali važno je da ne bleje previše.

Autor je novinar iz Niša