Tačno ime: Putinofilija

Pod jedan, saznali smo da trideset godina uporne antizapadne propagande nacionalističkih političkih i intelektualnih elita (čast retkim izuzecima, u šta ubrajam i one dve i po godine vlade Zorana Đinđića) imaju rezultat i da su svoju privrženost antizapadnoj ideologiji veoma agresivno pokazale u više navrata javnim okupljanjem, podržavajući rusku agresiju na Ukrajinsku državu, snovideći da tamo Rusija ratuje sa Amerikom.

Da je Amerika, a i ceo zapadni svet, na drugoj strani, nesumnjivo je.

Ono što tu para oči, odnosno tačnije rečeno mozak, je što se ovi skupovi titulišu rusofilijom kao rasprostranjenim osećanjem u nas Srba.

Ne, dragi čitaoče, ne radi se ovde o rusofiliji već o pojavi koju ću slobodno nazvati putinofilija i to je vrlo lako proverljivo.

Većina učesnika na pomenutim događajima, a čvrsto vam stojim da je tako, ne bi mogla da navede ni jednog ili možda, hajde da ne budem isključiv, možda jednog velikog savremenog ruskog umetnika ni među popularnim granama umetnosti poput pop-rok muzike, filmske umetnosti, a o piscima i slikarima da i ne govorimo.

Naučnika njet.

Da nabroje automobile koji se proizvode u Rusiji, ma hajde, možda imena fabrika, ali aktuelni modeli njet.

Da ne govorimo o tome da im ni u snu ne bi palo na pamet da iz Rusije neki od tih uradaka ruske auto industrije uvezu.

Pa gde pored audija, BMW-a itd.

O velikim imenima ruske kulture iz prošlosti možda bi se nekog imena setili, pa čak i naslova nekog dela, ali kad bi zašli dublje verovatno bismo shvatili da sa sadržajem nisu upoznati i to nimalo.

Opet se izvinjavam onom manjem broju istinskih poštovalaca i zaljubljenika u rusku kulturu.

Ko odista voli rusku kulturu s druge strane ne može, siguran sam, voleti i rusku politiku u dugom vremenu u kojem je silništvo jedino „vjerujem“ i alat te politike.

Da zaključim: između rusofilije i putinofilije razlika je nepremostiva.

Druga pojava koja sa prethodnom ima veze jeste poređenje NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, odnosno tadašnje SRJ, sa trenutnim napadom Rusije na Ukrajinu, odnosno napadom na fašizam i Ameriku kako to putinofili shvataju.

Kao što je za rusku agresiju i rušenje ukrajinskih gradova, civilne i vojne žrtve na obe strane kriv NATO, kriv je i za agresiju koju je izveo 1999. godine bombardovanjem SRJ.

Kako god okreneš mrski zapad je kriv, pa to ti je.

Ali hajde malo prst na čelo pa se podsetimo da je intervencija usledila posle gotovo godinu dana ratovanja na Kosovu, neuspešnih pregovora i da je na kraju krajeva porazom sprečeno etničko čišćenje teritorije Kosova od Albanaca koje neki protagonisti te politike i danas uporno nazivaju Šiptarima iako je to Albancima uvredljivo.

I eto kvake za razumevanje putinofilije u kontekstu frustracije neispunjenim snovima o srećnoj i spokojnoj državi, samo da Kosovo ispraznimo od sadržaja to jest od Albanaca.

Kosovo je naše ali ne i Albanci koje je, uostalom, i otac nacije nazivao talogom Balkana.

Pošto je NATO (čitaj Amerika) to sprečio putinofilija je logičan rezultat nesposobnosti i političkih i društvenih elita da se o tom vremenu velikog srpskog civilizacijskog posrtanja povede rasprava.

Putin će našu osvetu sprovesti pa makar ne bilo nijednog Ukrajinca posle svega.

Otuda putinofilija.

No, ponoviću rečenicu veoma dragu ovoj vlasti u prethodnih 10 godina a i prethodnicima.

A gde sam tu ja?

Naravno radi se o provizijama i procentima.

A gde smo mi u odnosu na politiku devedesetih, ratna razaranja i fašističku ideologiju vladajućih stranaka u to vreme i sada?

Odgovor na to pitanje ključ je budućnosti ove zemlje.

Autor je vajar