Tadićev politički oksimoron

Već je notorna činjenica da je neophodna korenita reforma DS i ona se može odlagati samo do mogućeg poraza na parlamentarnim izborima. Porazi u politici su izvor političke mudrosti i prava prilika da stranke preispitaju svoje društvene pozicije, idejnu usmerenost i obnove svoju kadrovsku strukturu. Najgore je za jednu stranku kada ne ume, ili iz svoje bahatosti i opijenosti vlašću, iskreno ne želi ili nije sposobna, a više ni kadra da izvuče političku pouku iz pretrpljenog poraza. To su pokazala i reagovanja predsednika gradskog odbora DS i predsednika Izvršnog odbora DS, nakon objavljivanja rezultata lokalnih izbora na Voždovcu.

Vodeći glamuroznu kampanju na čijem čelu je neposredno bio gradonačelnik Beograda i u koju je uložen ugled i veliki resursi DS, ona je pala u sopstvenu zamku. Tvrditi sada da su to rutinski i ne toliko važni lokalni izbori koji ne utiču na celokupno biračko telo vrhunac je političkog licemerstva. Do pre samo nekoliko dana ti izbori su za DS bili najvažniji i gotovo presudni politički test. Da je DS pobedila na ovim lokalnim izborima, onda bi to bilo tumačeno kao veliki i odlučujući trijumf evropski orijentisane Srbije i oni bi imali krucijalni značaj za rezultate na sledećim parlamentarnim izborima. Bez obzira na to što visoki funkcioneri DS najavljuju da će iz ovog izbornog poraza izvuči pouku, ne verujem da će do toga i doći jer je stranka duboko ogrezla u procesu uljuljkivanja u svoju državnu i vlastodržačku ulogu.

Najava dalje centralizacije DS može se tumačiti i kao pokušaj njenog predsednika da disciplinuje različite struje unutar stranke i da suzbije sve veće ambicije ojačalih stranačkih barona. Problem je u tome što je DS hipercentralizovana stranke i dovoljno je imati uvid u njen statut i videti da nema prostora za dodatnu stranačku centralizaciju. Naprotiv, reforma DS treba da se odvija u sasvim suprotnom pravcu, u demokratizaciji i decentralizaciji stranačke strukture i smanjenju mogućnosti da glavnu kontrolu i ulogu u stranci danas poseduju samoizabrani i kooptirani lobisti i pripadnici stranačke oligarhije koja nema nikakvog stvarnog i kreativnog kontakta sa stranačkim članstvom. Reforma DS ne može imati nikakvog smisla ako se ne afirmiše izvorni demokratski princip da se stvaraju statutarne i političke osnove za odlučujuću i dominantnu ulogu članstva u kreiranju i vođenju stranačke politike. DS sada više funkcioniše kao savez oligarhijskih i regionalnih stranačkih oligarhija, a jedini faktor koji drži stranku još uvek čvrsto na okupu je predsednik Demokratske stranke i predsednik Republike koji očigledno izlaz vidi u većoj centralizaciji stranke. Pitanje je kome je predsednik stranke obećao znoj i suze (o tome pre svega da brinu pripadnici stranačke oligarhije, a ne članstvo). Dalja centralizacija neće rešiti sve teži i očigledniji problem DS koji se ogleda u nedovoljno jasno profilisanom ideološkom i političkom i programskom profilu, nedostatku nove političke energije i entuzijazma, nemogućnost da se u vođenju stranke politički pojave novi, politički neizraubovani ljudi sa svežim idejama i savremenim političkim koncepcijama, otvoreno koketiranje sa tajkunskim krugovima, nepotizam, korupcija i sve prisutnije nojevsko zabijanje glave u pesak i živo blato oportunizma, i nesposobnost da se ide događajima u susret, da se kreira moderna i jasno određena politika.

Osnovna činjenica koja sada obeležava DS je veliko dezangažovanje članstva i njegovo svođenje na aktiviste u kampanjama, i to bez ikakvog uticaja na vođenje stranačke i posebno kadrovske politike. Posebno je značajno pitanje stvarnog političkog i ideološkog profila DS, jer je ona sada više stranka koja se održava na vlasti praveći sve veće i trulije kompromise, i to na štetu svoje osnovne i temeljne idejne i političke orijentacije. DS se mora odlučiti koji politički spektar želi da u budućnosti pokriva jer ona i dalje uporno vodi neoliberalnu politiku i time gubi uporište u socijalnim slojevima koji su socijaldemokratski orijentisani. Tu se otvara jedno od suštinskih pitanja delovanja DS: Zašto ona ostaje bez podrške širokih slojeva pogođenih tranzicijom, ali i intelektualnih krugova koji nemaju više gotovo nikakvu ulogu u idejnom i programskom kreiranju stranke. Marketing u politici je neophodan, ali on nikada nije bio niti će biti suština politike i ne može na duži rok da nadomesti nedostatak suštinskih i savremenih političkih ideja. Velimir Visković je zato iskazao na pravi način dilemu pred kojom se nalaze stranke koje pretenduju da pripadaju levom socijalnom i političkom korpusu. „Leve stranke u parlamentarnoj demokratiji svoj identitet u velikoj meri zasnivaju ne samo na efikasnosti stranačkog aparata i uverljivosti lidera već i na potpori, pa i konstruktivnoj kritici, stranački neorganizovanih levih intelektualaca. Nije pametno brzopletim reakcijama rasterivati kritičku inteligenciju.“ Ovo bi mogla da bude jedna od pouka lokalnih izbora na Voždovcu. Pitanje je samo da li ima ko u DS da čuje i razume na pravi način ovu dalekosežnu i značajnu pouku i poruku.