Tajming i ostali problemi preporuka za početak školske godine

Pre svega, treba odati priznanje anonimnim autorima Preporuka, koji su date na 35 strana, od kojih se čini da prve 23 strane predstavljaju originalan dokument, a ostatak Preporuke za prevenciju kovida 19 u školama – po svemu sudeći preporuke Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ od pre godinu dana.

Dokument obiluje detaljnim informacijama, a posebna pažnja je usmerena razrađenim različitim scenarijima – razlikuju se od uzrasta učenika, epidemiološke situacije i obuhvata vakcinacijom u opštini. Pored Preporuka, dostupni su i indikatori i granične vrednosti za procenu prenošenja „SARS.CoV-2“ virusa u populaciji, na osnovu kojih bi trebalo procenjivati epidemiološku situaciju.

Kao apsolutni prioritet Preporuka podrazumeva se normalizacija procesa obrazovanja i organizacija nastava u školskim objektima. Preporuke se baziraju na tri različita modela (klasična, kombinovana i onlajn nastava, u zavisnosti od težine epidemiološke situacije) i pet ključnih mera strategije ublažavanja rizika – upotreba maski, održavanje rastojanja, higijenske mere, dezinfekcija prostora i saradnja škola sa zdravstvenom i javnozdravstvenom službom.

Ipak, ne može se izbeći utisak da su autori, uz očigledan entuzijazam i uložen trud, radili pod vremenskim pritiskom i da nisu svim segmentima preporuka posvetili podjednaku pažnju.

Postoji najmanje pet krupnih problema vezanih za Preporuke. Prvi problem je momenat kada se preporuke dostavljaju školama – nedelju dana pred početak školske godine. Ovakav tajming svakako je uzrokovao visok stepen neizvesnosti i strepnje kako među prosvetnim radnicima, tako i među roditeljima, a ostavio je vrlo malo vremena školama da se adekvatno pripreme za sprovođenje mera.

Može se pretpostaviti da će pritisak i nezadovoljstvo rasti tokom prve nedelje školske godine, što se svakako moglo izbeći. U ozbiljnom sistemu, ovakve preporuke/modeli stvaraju se u pretpandemijskoj fazi, pa se modifikuju u skladu sa karakteristikama pandemije. Naravno, informacije i znanja o pandemiji narastaju iz dana u dan i zahtevaju kontinuirana ažuriranja preporuka, ali ne opravdavaju loše izabran tajming.

Druga primedba odnosi se na visok nivo konfuzije i nekonzistentnosti dokumenta. Nema sumnje da se ovaj problem mogao izbeći da su autori imali više vremena, kao i da je dokument prošao stručnu recenziju pre nego što je bio objavljen.

Najviše se konfuzija stvara neusaglašenošću „pet ključnih mera“ i „Preporuka za prevenciju kovida 19 u školama“. Iako se autori ograđuju da u slučaju razlikovanja odredbi primenjuju one iz „pet ključnih mera“, nije jasno zašto se neusaglašenost nije izbegla.

Uzmimo primer distance. Na strani 10 sugeriše se distanca u „zelenoj“ zoni „prema mogućnostima škole“ (može biti i manja od jednog metra), dok se na strani 12 kaže da distanca među učenicima nije potrebna, a za osoblje je „najmanje 1 metar“. Na strani 25 se kaže da je za sve prisutne u školi neophodno održavati rastojanje od najmanje jednog metra, a poželjno je dva metra. Sličnih primera ima nekoliko i oni će sigurno otežati razumevanje i primenu mera.

Treći problem predstavlja nepotrebna prevelika administracija. Postoji veliki broj učesnika u sprovođenju mera i komplikovani su njihovi međuodnosi – recimo, škole informišu opštinske i gradske štabove za vanredne situacije, ovi školske uprave, a oni Tim za škole.

Škole takođe informišu lokalne epidemiologe, oni sanitarne inspektore, itd. Nejasno je zašto je sve ovo moralo toliko da se zakomplikuje, zašto se proces nije mogao pojednostaviti kroz maksimalno dva učesnika – školu i, recimo, školsku upravu ili lokalni štab, koji uključuju pojedince obučene za sprovođenje mera i reagovanje.

Ovom treba dodati i staromodnu proceduru izveštavanja putem imejla. Tako instituti i zavodi za javno zdravlje svako prepodne podnose Timu detaljne izveštaje u utvrđenim „klasterima“ obolelih u školama za prethodni dan. Nije jasno zašto su takvi podaci na dnevnom nivou potrebni Timu, a ne lokalnom kriznom štabu, koga škola može direktno da informiše.

Sa ovim u vezi je i naredni problem, hroničan problem javnog zdravlja u Srbiji, a to je isključivo oslanjanje na malobrojne epidemiologe za gotovo svaki segment rada. Tako, kada se u školi posumnja na slučaj kovida 19, epidemiolog preuzima ispitivanje, utvrđivanje kontakata i ostale aktivnosti (nakon što je to jutro napravio detaljan izveštaj i poslao Timu).

Treba imati u vidu da u pojedinim okruzima u Srbiji u zavodima za javno zdravlje rade dva ili tri epidemiologa, koji pokrivaju sve vrste poslova, ne samo one vezane za pandemiju. Mogući rezultat je ili dalje sagorevanje epidemiologa do momenta pucanja, ili formalno „odrađivanje“ posla.

Nije jasno zašto se nije pribeglo rešenju da u svakoj školi postoje lica odgovorna za protivpandemijske mere (recimo pedagozi, psiholozi, medicinske sestre), koja bi prošla adekvatnu obuku i rukovodila primenom mera, uključujući i testiranje, istraživanje kontakata, itd.

Čini se da je, ipak, najveći problem Preporuka Tima odstupanje od trenutno važećih međunarodnih preporuka. Otežavajuća okolnost je da ne postoje univerzalne preporuke, već se one donose ili na nivou države ili na nivou Evropske Unije i često nisu međusobno usklađene.

Međutim, Preporuke su najsličnije onim iz američkih Centara za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC). Preporuke CDC su i najsvežije, najbolje obrazložene i zasnovane na dokazima, te na proceni lokalne epidemiološke situacije (kao i Preporuke Tima).

Prva bitna razlika uočava se u indikatorima i graničnim vrednostima za procenu rizika. Granične vrednosti su u preporukama Tima za škole po pravilu šest puta više nego u SAD, a nekad i značajno više (iako je u SAD 10 odsto više stanovništva vakcinisano).

Na primer, niskim rizikom se u preporukama Tima označava situacija gde je u zajednici (opštini, gradu) registrovano do 150 slučajeva na 100.000 stanovnika, a u SAD je to do 9 na 100.000 stanovnika. Umeren rizik je u Srbiji do 300 slučajeva, a u SAD do 49 slučajeva, značajan rizik u Srbiji do 600 (u SAD do 99), a visok u SAD preko 100, a u Srbiji preko 600 slučajeva na 100.000 stanovnika.

Drugim rečima, recimo 130 registrovanih slučajeva u SAD bili bi označeni crvenom zonom, a u Srbiji zelenom. Iako se uzme u obzir da se u SAD posmatra ukupan broj registrovanih slučajeva u poslednjih sedam, a u Srbiji u poslednjih 14 dana (nije jasno zašto različit pristup, da li zato što se očekuje kontinuirano pogoršanje situacije do 1. septembra, pa je bolje posmatrati celu drugu polovinu avgusta, nego poslednjih nedelju dana?), eventualno bi granične vrednosti mogle da budu dva puta, a ne šest ili 17 puta više.

Slična je situacija i sa procentima pozitivnih testiranja kao drugom primenjenom indikatoru. Dok je za najbezbedniji nivo ovaj indikator sličan (SAD ispod 5%, Srbija ispod 6%), već se kod umerene kategorije uočava bitna razlika (SAD 5-7,9%, Srbija ispod 15%), i izrazita je kod značajnog rizika (SAD 8-9,9%, Srbija ispod 25%) i visokog rizika (SAD preko 10%, Srbija preko 25%). Ovo praktično znači da bi isti procenat pozitivnih rezultata, recimo 10%, situaciju u SAD okarakterisao kao visoko rizičnu, a u Srbiji kao umerenu.

Način na koji su definisani kriterijumi za sprovođenje određenih modela nastave ukazuje na to da je realno očekivati da se onlajn nastava može organizovati samo za srednjoškolce iz „crvene“ zone u kojoj je obuhvat vakcinacijom punoletnog stanovništva ispod 70 odsto.

Doduše, ostavlja se mogućnost i da učenici sedmog i osmog razreda iz crvenih zona pređu na onlajn nastavu, ali za očekivati je da svaka škola ispuni zahtevanu najmanje jednu do dve „strategije“ (recimo saradnja sa zdravstvenom službom, čišćenje prostorija) za ostanak na „kombinovanom“ modelu.

Sledeći problem nastaje kod preporuka za upotrebu maski. Sam predlog iz Preporuka deluje teško primenljiv, jer se od učenika očekuje da često skidaju i navlače maske (u školu ulaze sa maskama, skidaju ih kad sednu u klupu dok ćute, čim žele de govore stavljaju maske, itd.), dok vakcinisani nastavnici i oni koji su preležali kovid 19ne nose maske).

Uzimajući u obzir najnovija saznanja o delta varijanti virusa, CDC preporučuje stalno nošenje maski u školama za sve, bez obzira na vakcinalni status. I kada je u pitanju vrsta maske, postoji razlika. Dok Tim za škole dozvoljava upotrebu bilo koje maske, preporuke CDC su da, ako se osim hirurških i epidemioloških, koriste i platnene maske, one moraju biti višeslojne.

Najbitnija razlika uočava se u pogledu poštovanja rastojanja. Preporuke CDC su da se među nevakcinisanim osobama održava distanca od 2 metra, a ona se može smanjiti u školama na jedan metar, ukoliko svi nose maske i primenjuju se druge mere (npr. testiranje).

Preporuke Tima su, pak, da u „zelenim“ zonama učenici mogu da sede u klupama bez maski i na rastojanjima manjim od 1 metar (osim kad govore), a u „žutim“ zonama na rastojanjima od najmanje 1 metar, ali bez maski (osim kad govore).

Zanimljivo je da Preporuke uopšte ne razmatraju periodična „skrining“ testiranja učenika i nastavnika na „SARS-COV-2“ virus.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da će učenici gotovo isključivo pohađati nastavu po uobičajenom modelu – u prepunim učionicama i najveći deo vremena bez maski i bez rastojanja. Samo u najdrastičnijem pogoršanju epidemiološke situacije (podsetimo – označena kao šest puta drastičnija nego identična situacija u SAD u odnosu na broj slučajeva ili dva i po puta veći procenat pozitivnih nego u istom slučaju u SAD), može se očekivati kombinovana nastava za osnovnoškolce (opet najveći deo nastave bez maske i na distanci od jedan metar) i onlajn nastava za srednjoškolce.

Imajući u vidu izneti zaključak, ne možemo se oteti utisku da je Tim za školu popustio pred pritiscima malobrojne, ali radikalne i glasne manjine, koja se opire bilo kakvim protivepidemijskim merama i koja ne veruje u postojanje pandemije, a da će najveći teret biti na besomučnim izveštavanjima i na lokalnim epidemiolozima, usled čega će trpeti mnoge druge važnije aktivnosti.

Umesto toga, morao se pronaći način za potpunu vakcinaciju zaposlenih u školama, za dosledno nošenje maski sve vreme i smanjenje broja učenika na ne više od 15 po odeljenju, uz stalnu distancu od najmanje jednog metra, kao i razmatranje „skrining“ testiranja učenika i nastavnika. Ne pojedinačne mere, već samo sinergija više mera može dati zadovoljavajuće rezultate.

Dodajmo na kraju i jednu manju, ali ipak bitnu primedbu. Bilo bi značajno da se za preporuke i vodiče u Srbiji navedu i njihovi autori i da se isti izjasne o potencijalnom sukobu interesa (videti kao primer sličan izveštaj i značaju kovida za škole Evropskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti – ECDC). Takođe, bilo bi veoma korisno da autori jasno i detaljno predoče naučne dokaze kojim su se vodili u izradi preporuka i da obrazlože razloge za odstupanja od međunarodnih preporuka. Primera radi, spomenuti izveštaj ECDC sadrži 189 referenci, dok Preporuke Tima sadrže svega tri.

Konačno, recimo još jednom da Preporuke ipak predstavljaju pozitivan napredak, uz očigledan uložen veliki trud. Šteta što on nije bio praćen i jasnim i transparentnim procesom, stručnom recenzijom i dijalogom i što se nije držao jasnih stručnih preporuka, već je podlegao pod pritiskom populizma.

Autor je epidemiolog