Tajna slobode

Trapavi prvi koraci pretvorili su se u opasne padove sa trajnim posledicama. Za prosečan ljudski vek socijalno učenje uvek će ostati sporo. Minule tri decenije mnogima u Srbiji uzele su najproduktivnije životno doba. To je čitav nečiji radni vek proveden u iščekivanju promene do koje nikako da dođe. Kada se govori o promeni sistema, potrebno je govoriti jasnije.

Ovih dana u organizaciji Građanskih inicijativa u Beogradu održana je Međunarodna nedelja civilnog društva. Svake druge godine ova manifestacija okupi blizu 1000 aktivista iz svih krajeva sveta.

Građanske inicijative su jedna od pionirskih nevladinih organizacija u Srbiji, organizacija koja je osnovana 1996. i koja iza sebe ima mnogo teških godina a pred sobom ništa manje neizvesnu budućnost. Mogućnost da se u Miloševićevom režimu građani organizuju u grupe nezavisne od političkih partija, ali uvek sa jasnim političkim ciljem, bila je prilika koja je ispravno iskorišćena za postavljanje temelja na kojima je trebalo da nastane civilno društvo.

Organizacije civilnog društva, što je još uvek bilo koja nevladina organizacija u Srbiji, ipak su samo organizacije, one nikada ne mogu da budu civilno društvo po sebi. Organizacije civilnog društva trebalo bi da budu oni društveni akteri koji su spremni da iskoriste svoje pravo na udruživanje i kroz okupljanje sebi sličnih da zagovaraju određene društvene ideje. Iako već decenijama imamo organizacije civilnog društva, mi ne uspevamo da stvorimo civilno društvo.

Naprotiv, mi ne samo što nismo stvorili civilno društvo, već sada svedočimo novom trendu – falsifikovanju civilnog sektora u Srbiji. To upečatljivo ilustruje tekst Dragana Popovića iz Centra za praktične politike objavljen na istim ovim onlajn stranicama.

U ovom tekstu ispravno se primećuje da u Srbiji postoji inflacija pro-vladinih “nevladinih” organizacija čiji je jedini cilj ugrožavanje slobode udruživanja građana. Kao dokaz ove tvrdnje Popović navodi veći broj novoosnovanih nevladinih organizacija čiji je dosadašnji rad, uz budžetsku finansijsku podršku, obeležilo opravdavanje raznih postupaka aktuelnog režima. Dakle, stvoren je i razvija se svojevrsni paralelni civilni sektor. Organizacije civilnog društva u Srbiji su toliko slabe da ih je moguće falsifikovati gotovo preko noći.

Osim što je u svom delovanju otvoreno pro-režimski, o čemu Popović i piše, ovaj paralelni civilni sektor je i akreditovan od države. Državne nevladine organizacije tako ne samo da su finansijski podržane od raznih ministarstava, već neretko mogu da se pohvale referencama poput podrške najviših državnih zvaničnika i (sa)učestvovanja u brojnim reformskim projektima.

Šta je, uostalom, politički program aktuelne premijerke Srbije nego spisak preporuka prethodno predložen od NALED-a (kojim je premijerka svojevremeno rukovodila)? Od pomenutog političkog programa, kao što je očigledno, nema ničega. O svemu tome se samo beskrajno govori dok je u praksi manje ili više primetna dalja centralizacija Srbije, kao i zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog osamostaljivanja građana ove zemlje.

Dakle čak i kada su istinite, preporuke ovih vladinih nevladinih organizacija, samo su farsa i mućenje već mutne srpske bare. Kako se izlazi iz ovog paralelnog univerzuma?

Bez međunarodne podrške, uglavnom iz država razvijenog dela sveta, organizacije civilnog društva u Srbiji oslanjale bi se na entuzijazam šačice beskompromisnih vizionara, spremnih na doživotni volonterski rad. Zapravo, uz aktuelni razvoj situacije sa organizacijama civilnog društva, one će se u Srbiji upravo i svesti na entuzijazam nekolicine neumornih vizionara. Razrešenje ove situacije na mnogo načina i jeste u viziji društva.

Ukoliko srpske nevladine organizacije ne kreiraju platformu kroz koju će beskompromisno i zajednički podržati ekonomsko osnaživanje građana, kroz otvaranje blokiranog tržišta i razvoj preduzetništva, uskoro neće biti u mogućnosti da zagovaraju ni političke slobode. Političke bez ekonomskih sloboda, i obratno, nisu kategorije za koje je moguće zalagati se razdvojeno.

Bez građanina koji nije spreman svoju privatnu svojinu, do koje je došao sopstvenim radom i zalaganjem, da preda u ruke na upravljanje aktuelnim vlastodršcima, ni organizacije civilnog društva nisu moguće. Bez građanina koji nije spreman da svoj radni vek provede kroz celoživotno plaćanje ključarske rente lokalnim šerifima, organizacije civilnog društva je jednostavno falsifikovati i zameniti lojalnim.

Aktuelna i autentična udruženja građana u Srbiji pred sobom sada imaju prioritetni i zajednički cilj – ekonomsko oslobođenje građana. Tajna svih drugih sloboda se krije u toj jednostavnoj istini. Ekonomska sloboda, tržište i preduzetništvo su sine qua non civilnog sektora koga nije moguće falsifikovati.