Tajvanska lekcija za kinesku diplomatiju

Zapad i Kina su oduvek imali drugačiji pogled na međunarodne odnose – zapadna moderna koncepcija međunarodnih odnosa počiva na Vestfaliji i Evropi 17. veka. Na kontinentu gde nijedna država nije uspela da nametne svoju volju, nijedna religija da održi univerzalnost, načelo balansa moći je bilo više pitanje neizbežnosti a ne izbora.

Na suprotnom kraju Evroazije Kina nije dolazila u kontakt sa civilizacijom koja bi joj bila dostojan suparnik – Himalaji i Tibetska visoravan su je razdvajali od Indije dok su centralnoazijske pustinje činile Vavilon, Persiju i Rim dalekim i nepristupačnim. Čak su i sino-japanski odnosi vekovima počivali na „strateškom izbegavanju“ s obzirom da su obe strane smatrale drugu inferiornom.

Dominacija kineske civilizacije je jednostavno smatrana prirodnim izrazom „Nebeskog mandata“; Kina je tek 1861. godine, nakon dva poraza od strane evropskih sila, formirala ministarstvo spoljašnjih poslova.

Ekonomsko otvaranje svetu zahtevalo je i prilagođavanje istom u diplomatskom smislu. Deng Sjaoping je patentirao princip „zajedničkog razvoja“, sprečavajući da individualni problemi budu prepreka ekonomskoj saradnji između Kine i drugih država. Metod „slažemo se da se ne slažemo“ Kina je primenjivala u brojnim sporovima – od rešavanja statusa Senkaku i Nanša ostrva sa Japanom i Filipinima, do spora o delimitaciji granice sa Indijom.

Transformacija Kine u svetsku silu prvog reda dovela je i do primenjivanja drugačije formule ponašanja na međunarodnoj sceni, odnosno povratka starog, drevnog pogleda na svet iz vremena Srednjeg kraljevstva. „Kina je velika država dok ste svi vi male državice i to je jednostavno činjenica“, izrevoltirano je rekao bivši ministar spoljnih poslova Jang Đeči diplomatama drugih država na samitu ASEAN-a 2010. godine.

Dengov strpljiv pristup je i formalno zamenio Sijevo agresivno vođenje spoljne politike, često nazivano „diplomatijom Vučjeg ratnika“. Koncept zajedničkog razvoja je postao stvar prošlosti, nerešive teritorijalni sporovi nisu više ostavljani u nasleđe mlađim i mudrijim generacijama, već im je pristupano upotrebom političke, ekonomske i vojne moći.

Kineski (para)vojni brodovi su napadali nenaoružane filipinske ribarske brodiće kod Skarboro grebena u slučaju koji je dospeo i do Međunarodnog suda pravde u Hagu, Si je ulazio u carinski rat sa Australijom i Južnom Korejom, kineska dijaspora se upotrebljava kao potentno političko oruđe širom regiona dok se Japanu preti nuklearnim ratom u slučaju da administracija Fumia Kišide stane u odbranu Tajvana.

Buđenje kineskog nacionalizma, kao jedna od glavnih posledica novog asertivnog oblika diplomatije, nesumnjivo je ojačala poziciju Si Đinpinga kod kuće, ali i prouzrokovala vrtoglavi rast negativnog sentimenta u susednim državama.
Percepcija Kine se nije promenila samo u Jugoistočnoj Aziji već i Evropi, a na „kiksevima“ kineske diplomatije je najviše profitirao niko drugi no Tajvan. Tajvan je iskoristio sukob između članica EU i Kine i otpočeo sa munjevitom diplomatskom ofanzivom. Nakon otvaranja diplomatske misije Tajvana u Viljnusu, Litvanija je postala nova meta kineskog gneva.

Za razliku od pretnji i patronizujućih akcija Pekinga, tajvanski ministar spoljnih poslova DŽozef Vu je pridobio simpatije zemalja Istočne Evrope pozivajući na zajedničku borbu protiv autoritarizma i za očuvanje demokratije. Povlaćeći paralele između bivšeg Sovjetskog Saveza i tadašnje Kine, Vu je uspeo da se tajvanski glas čuje ne samo na Zapadu, već i u delu Evrope koji je decenijama bio pod okupatorskom čizmom. Tajvansku delegaciju je pratila i svita tehnoloških giganata poput Foxconna i TSMC-a, voljnih da nastave i prodube saradnju sa državama kao što su Češka, Slovačka i Litvanija.

Dok se Kina spremala za diplomatsku kontraofanzivu u Grčkoj, predsednica Tajvana Cai Ingven je u Tajpeju dočekala delegaciju Evropskog parlamenta. Ovakve posete su bile nezamislive pre samo par godina i signaliziraju promenu evropskog kursa.

U srcu ovog novog pristupa je veliko evropsko ulaganje u političke i ekonomske odnose sa Tajvanom kako bi se podržala ova demokratska država i pomoglo u odbrani statusa kvo i očuvanju mira u Tajvanskom moreuzu. Promena stava Evrope je direktna reakcija na uspeh tajvanske diplomatije i sve agresivniji stav Pekinga prema Tajvanu i prema Evropi. U ovom momentu, kada je diplomatija u pitanju, Kina bi trebalo da se ugleda na Tajvan.

Autor je istraživač u organizaciji Novi treći put