Tako je govorio sveti vladika Nikolaj

Evo dobrog primera, a sadržan je u govoru episkopa Nikolaja Velimirovića nad kovčegom Dimitrija Ljotića, političara kome su uzori bili Hitler i Musolini. Elem, Velimirović besedi da je Ljotić bio državnik, učitelj i hrišćanin, preciznije, „hrišćanski državnik“ i „političar sa krstom“. Ljotić je, po njemu, bio „čovek duboke vere“, ponizan asketa i isposnik Svetogorski.

O tom „najvernijem sinu Srpstva“ knjige će, navodno, pisati ne samo Srbi, nego i svi Evropljani. „Ljotić nije bio samo naš, on je pripadao čovečanstvu, Evropi, svetu“?! Episkop Velimirović uverava da je pokojnik bio „veliki bogataš duhom, poštenjem i verom (…) Za njega politika nije bila akrobatika, nego etika.

On je bio reprezentator duše i srca srpskoga, čari i istine srpske. On je bio ideolog hrišćanskog nacionalizma“ (sic). Govor pun nacionalistički kitnjastih hvalospeva ovom „velikom čoveku“, „najvećoj žrtvi“ i „kapiji naše nove Otadžbine“ episkop Velimirović završava rečima: „Nije mrtav Dimitrije Ljotić.

On sada pripada čitavom Srpstvu. On sada pripada nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jači nego živi… On tek sada radi. Hvala mu“ Šizvod iz Feljtona „Kanonizacija proroka antisemitizma“ Jovana Bajforda, Danas, april 2005Ć.

Da bi ovaj patriotizam sa zloslutnim bojama kiča bio razumljiviji, potrebno je dati objašnjenja. Poslužiću se u tu svrhu tekstom srpskog intelektualca i političkog emigranta Veljka Raševića, objavljenim pre pola veka u Parizu, u časopisu srpske emigracije „Naša reč“.

Po autoru, Ljotićevi zboraši su sa odobrenjem okupatora bili, posle Nemaca, najviša stvarna vlast u okupiranoj Srbiji. Dimitrije Ljotić je slepo verovao u organicistički projekt društva, duboko mrzeo demokratiju i propovedao ideal države bez političkih stranaka. Rašević piše: „Zato što je bio duboko ubeđen u vrednost svojih pogleda, mogao je istom snagom da se bori protiv pokreta Draže Mihailovića, kao što se borio protiv komunista dok su bili u Srbiji.

Po njegovom ideološkom ubeđenju, ono što je radio nacistički okupator, u Srbiji je bilo opravdano – ono što je radio Draža Mihailović bilo je neopravdano“ (Vidi: Veljko Rašević, „Dimitrije Ljotić, jedna karijera“, Danas, Beograd, 24. 3. 2003). Posle ovog osvrta moglo bi biti jasnije gde je izvorište bujice nacionalnog kiča koji je zapljusnuo Miloševićevu i postmiloševićevu Srbiju.

Maglovite predstave o Srbima kao „nebeskom narodu“ i večitoj žrtvi („trulog Zapada“, Amerike, Vatikana, masonerije, katolika, ustaša, komunista) moraju ustupiti prostor nekim racionalnim i realnim tezama, primerenim XXI veku. Izlazak iz nacionalističkog blata prvi je preduslov otrežnjenja srpske nacije. Taj čas nacionalnog izbavljenja nastupiće onda kada kleronacionalistička ideologija (i frazeologija) kvazipatriotizma bude pravilno pročitana i konačno raskrinkana.

(Izvod iz knjige Kič kultura, Niš: Zograf, 2006, str. 93-94)

Autor je sociolog kulture

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.