Tako je pisao Timoti Garton Eš

Danas se tih tekstova treba setiti zato da nam, u besmislu najnovijih događaja, oličenom u haškoj presudi hrvatskim generalima, ne bi promakao širi kontekst u kojem je Srbiji dodeljeno da sizifovski rešava kvadraturu kruga.

U tekstu „Plači, rasparčana zemljo“ (Cry, the Dismembered Country) iz januara 1999, on tvrdi da je Hrvatska, dok se politička Evropa (koju oslovljava sa „mi“) „pravila luda“, „na etničkom čišćenju“ izgradila „novu“, „dobro definisanu“ naciju, i na taj način postavila temelj svoje državne stabilnosti koja će je odvesti u civilizovani evropski svet. Dobro definisanu naciju, opet, bar kad je reč o državnim tvorevinama nastalim na prostoru Jugoslavije, određuje doslovno „najmanje 80 odsto“ pripadnika jedne nacionalnosti u državi. Jeste da smo („mi“) žmurili pred zločinom, ali sada, kad smo joj zdušno pomogli da se „etnički homogenizuje“, i po implikaciji, državno stabilizuje, najpametnije što možemo da uradimo je da je primimo u civilizaciju, kaže on.

Cinično, jedini uslov koji po njemu zavrednuje da bude postavljen Hrvatskoj pre tog istorijskog čina jeste oslobađanje od Tuđmanove „demokrature“: „oni“ su prihvatili upravo Tuđmanovu politiku procenata i svođenje „srpskog destabilizujućeg elementa“ na nivo koji je Hrvatska proglasila poželjnim, ali hteli bi da se nekako oslobode Tuđmana, jer ne znaju kako bi opravdali podršku zemlji koja nije demokratska. A to što će „demokratiju“ graditi na etnički očišćenim temeljima, kako to da opravdaju?

Timoti Garton Eš je smatrao da se ta mala neprijatnost može prevazići izjavom da se etničko čišćenje ne može braniti, i da se pitanje „etničke homogenosti“ Hrvatske možda moglo razumnije rešiti, ali da, kad je već sve bilo kako je bilo, bolje da razum ostane pod tepihom nego da se isprovociraju neki teži problemi. Sa kojima „oni“ ne bi mogli da iziđu na kraj igrajući se procentima. Očigledno nije dobro razmislio o posledicama ostavljanja razuma pod tepihom.

U međuvremenu, „oni“, koji su omogućili Hrvatskoj da se „dobro definiše“ i oslobodi nestabilnosti „iznutra“, shvatili su da bi razum, s događaja na događaj, mogao bezobzirno da izviri ispod tepiha i traži zadovoljenje, te da je jedino pravo rešenje da se on zgazi. U Hagu su oslobodili generale da bi oslobodili sebe. Cinični intelektualni pragmatizam Timoti Garton Eša bio im je samo putokaz za iznalaženje najkonzistentnijeg rešenja. Njih intelektualni deo te kovanice ne obavezuje, već samo pragmatični. A to što je Timoti Garton Eš u svoje-a-njihovo ime govorio o etničkom čišćenju, koje su presudom negirali, neće mu nauditi. Ko još ima interesa da se bavi sitnom nedoslednošću. „Oni“ su rešili sudbinu one najkrupnije.

Cinizam i pragmatizam udružuju se u još jednom njegovom tekstu od marta meseca 1999. godine. „Zagonetka Centralne Evrope“ (The Puzzle of Central Europe) sadrži tvrđenje da Srbija, čak i ako jednog dana ispuni sve političke kriterije neophodne za pridruživanje „civilizovanom svetu“, za razliku od Hrvatske, neće postati deo (političke) Centralne Evrope, i dalje će biti na (geopolitičkom) Balkanu. Jer „negde se mora podvući crta“. U pokušaju da pruži kriterije za podvlačenje te crte na granicama Srbije, koristi se argumentom čiji bi prikladan naziv mogao da glasi „argument od jegulje“. Objašnjava da razlika između položaja Hrvatske i položaja Srbije nije samo u tome što je Hrvatska katolička zemlja, a u katoličkim zemljama se crkva ne meša u poslove države (SIC), dok je uloga crkve u Srbiji bazirana na „istočnohrišćanskom“ konceptu, već i u drugim geografsko-istorijskim okolnostima. Pa onda kaže da crta nije arbitrarna, ali nije ni jasno određena. Sve u svemu, proizlazi da je nekako intuitivno opravdana. Srbija odavno oseća tu crtu nad glavom. Parafrazirajući Garton Eša, moglo bi se reći da, čak i ako jednog dana „zapadnobalkanska“ Srbija bude primljena u Združenu Evropu, nju će i dalje obeležavati negativna konotacija prideva „balkanski“. Za Hrvatsku, Centralna Evropa treba da bude filter iz koga će izići kao umivena nebalkanska dama, dostojna evropskih vrlina. Hag je u tom smislu za nju odigrao ulogu predvorja Centralne Evrope. Oprane ruke (kao iz Koraksove karikature) prvi su uslov za čisto telo.

Cinizam priče o stabilnosti ovde dolazi do punog izražaja. Kakva Srbija bi za „njih“ bila „stabilna i dobro definisana“? Timoti Garton Eš je grdno pogrešio kada je, primenjujući svoju računicu „najmanje 80 odsto“ , sugerisao da to može da bude država Srbija-minus-Kosovo-i-Metohija plus Crna Gora („Plači, rasparčana zemljo“). „Oni“ kriterij za „dobro definisanu“ Srbiju uopšte nemaju, a sudeći po rezonovanju koje je primenjeno u slučaju Hrvatske, stabilnost države, kakvi god da su joj koreni, jeste nužan uslov za političko pridruživanje Evropi. Favorizovana asimetrija u tretiranju Srbije u odnosu na Hrvatsku ne daje zapadnobalkanskom Sizifu drugog izbora osim da dokazuje da je jači od kamena. Bez obzira na to što je Timoti Garton Eš često grešio u predviđanjima vezanim za budućnost malih država bivšeg socijalističkog sveta, te greške nisu imale negativnu konotaciju.

Kada je reč o Srbiji, njegova razmišljanja su imala pre ulogu putokaza kako Srbiju proizvesti u problem čiji je ishod priča bez kraja, nego putokaza koji bi vodio dobrim odlukama. Podsećanje na njegove tekstove iz 1999. godine je podsećanje na to da je deo priče o „rasparčanoj zemlji“ i priča o raskomadanom razumu.

Autorka je filozof i metodolog nauke