Takvih ljudi više nema

Demokratski Statut Instituta nalagao je proceduru po kojoj naučni radnici predlažu načelnika, čoveka koji će ih voditi, a direktor onda načelnika i formalno imenuje. Neretko, bilo je i po dva i više kandidata u ponekoj laboratoriji pa se do načelničkog zvanja nije dolazilo lako. Jer, biti načelnik, jeste velika odgovornost za 50-ak ljudi i njihove projekte, ali i čast. Pa i stepenica u karijeri.

Otuda je uvek bilo i po dva pa i više dobrih kandidata iz jedne iste laboratorije. No, iz Laboratorije za radiobiologiju stigao je list sa samo jednim imenom .. … naučni kolektiv… predlaže se …dr Bogomir Dimitrijević… jednoglasno. Poželeo sam da upoznam čoveka koji uživa toliko poverenje u svojoj Laboratoriji i zamolio sam ga za razgovor. Bogomira sam, naravno poznavao, ali površno, susretao ga na stazama Vinčinog parka tek uz ono kolegijalno „Zdravo“. Ništa više od toga.

Svako od nas je doživeo da ga neka ličnost osvoji pri prvom susretu. Ušavši na vrata kancelarije direktora Vinče, Bogomir je sa sobom uneo neko svetlo, a dan je bio tmuran, toga se sećam. Čovek neverovatnog osmeha, mirnoće i manira najprefinjenijeg gospodina, plenio je svakom rečenicom, biranom rečju, odmerenim pokretom, blagošću izraza… Tek ja više nisam imao potrebe da ga i formalno pitam, kakve planove ima za razvoj laboratorije, koje glavne projekte, kakvu kadrovsku politiku… i sve one druge stvari od struke, koji su novi načelnici iznosili. Znao sam, Laboratorija za radiobilogiju imaće dobrog direktora. Nisam se prevario, prijatelju moj, dragi moj Bogomire.

SARADNJA: Bilo je to daleke 1992. Vremenom sam upoznao i druge lepe osobine mog prijatelja Bogija. Dve stvari sam mnogo voleo kod njega: neobičan humor, gotovo engleski i njegovo potpuno odsustvo osećanja za materijalno. Tom čoveku novac ništa nije značio! Sve naše laboratorije su zavisile od projekata a Institut je živeo od toga što je deo tog novca uzimao za režiju. Jer, trebalo je plaćati grejanje za 82 zgrade u Institutu, održavati mnoge kilometre vodovodnih, telefonskih i svih drugih instalacija, voziti 20-ak autobusa, najveću biblioteku hraniti knjigama i časopisima…

Po pravilu, sve laboratorije Instituta su se trudile da njihov udeo u tim zajedničkim troškovima bude što manji. Ne i Bogomir! NJemu je Institut kao celina bio jako važan! Iako su biološki projekti bili vazda potcenjeni, iako biolozi nisu imali gotovo nikakve šanse za dopunskom „zaradom“ kao tehničke laboratorije, Bogomir i njegovi ljudi se nikada nisu bunili da su im režije visoke. A bili su jako blagodarni ako bi im direktorijum „nabacio“ neki dodatni posao…. od koga bi i poslednji dinar otišao ne na plate, već na reagense i opremu. A to mogu samo veliki naučnici! Veliki ljudi!

Bogi i ja smo kroz godine zajedničkog rada postali prijatelji, sa ponosom to kažem. Viđali bi smo se obično popodne, kad Vinčini autobusi odvezu većinu naučnika nazad, u Beograd. Bogi i ja bismo popili po čašicu, i razgovarali o običnim, ljudskim stvarima. Jednom sam pogrešio ime njegove supruge i rekao Sandra. Oštro (ako Bogi uopšte može da bude oštar!) me je korigovao „Ne Sandra, Sanda“. Imao sam utisak da je mnogo voleo svoju ženu.

Naše popodnevne kafe i tu čašicu, iz flaše koja je po pravilu sedela u ormanu generalnog direktora i bila „čast“ poslednjeg doktora nauka za uspešno odbranjenu tezu, završavali bismo, tek na kratko, „poslovnim“ delom. Ako bi Bogomir nešto tražio od „uprave“ to nikad ne beše za sebe lično! A bio je presretan ako bih mu rekao da ćemo naći novac da neko od njegovih ode na kongres, ili da neko drugi kupi tu i tu retku hemikaliju…

Sećam se sa setom tih popodneva u miru vinčanske atmosfere. Jednom sam ga pitao zašto se neko kao on, ko je u Americi i doktorirao i imao prve brilijantne rezultate. vratio u našu zemlju. Ispričao mi je priču. Kao, imao on kuma, živeo u NJujorku, prebogat čovek, sa sve jahtom i tako… Dogovarali se da kumovski provedu par dana na toj jahtetini kumovskoj, koja je imala i skipera, i bogatu kuhinju, i retki radio telefon. Nisu se ni otisnuli a kum zgrabi telefon i razgovara neprekidno, a sa kumom ni reč.

Pad berze, rast akcija… more i brod, kuma i ne primećuje… kako su odmakli od obale, izgubi se signal, i kum u očaju što nema kontakt sa berzom kaže Bogiju: „Evo, ti nastavi, idi na Havaje, gde hoćeš, sve je plaćeno, ja moram da se iskrcam jer akcije će….“. I reče mi Bogomir: „Tada sam znao da ću da se vratim u Srbiju. Nije ta Amerika bez duše za mene“. I vratio se da u „zemlji sa dušom“ bitku bije za svaki projekat i eksperiment, da nauka drži glavu na vodom.

Nekako već početkom 1999. sve je izgledalo da mi vlast neće dati da ostanem na mestu generalnog direktora. Znao sam to, znali su svi. I moj Bogomir. Naša popodneva nisu više bila tako vedra, a jednom prilikom, napisao sam mu pismo. Prosto, neke stvari nisam mogao da mu kažem u lice, muškarci ne plaču, zar ne. A samo sam hteo da mu kažem, iskreno, koliko ga poštujem. Netom sam iz političke „nepodobnosti“ otišao iz Vinče, na zahtev tadašnjeg Miloševićevog ministra, čijeg se imena ni ne sećam, niti želim da ga se setim… Jedan od poslednjih prijatelja, koji me je gotovo bez reči ispratio iz kabineta generalnog direktora bio je moj prijatelj Bogi. Profesor doktor Bogomir Dimitrijević. Popili smo našu tradicionalnu čašicu, samo sada smo ćutali… nije bilo planova. Znam da sam rekao: „Dobro je, Ti ostaješ, Vinča je u dobrim rukama“. I rukovali smo se.

ODLAZAK: 29. februar 2020. Moja kuća je bila puna gostiju, rođendan, treći, unuke LJubice. Zazvonio je telefon… Moja žena je rekla: „Iz Vinče, nešto vrlo važno“. Zgrabio sam slušalicu, povukao se u sobu gde nikog nije bilo. Za tren sam se vratio u prošlost, vremeplov od 20 godina – hitno, hitno Vinča zove, dežurni, šta li je sad?. I kao grom iz vedra neba javljaju iz zlehude crne slušalice: „Bogi nije više sa nama“. Neverica…

I ono najtužnije: veliki čovek otišao je tiho, ispraćen od svoje laboratorije, od njegovih ljudi i njegove porodice. Sedeo sam u mraku gotovo očajan. Šta je to ostalo od moćne Vinče? Zar se tako odaje počast velikanu? Šta je to ostalo od ove razvaljene i nesrećne zemlje kad ne shvata da Bogija više nema. I nisam znao da li da budem tužan zbog Bogijeve porodice, zbog sebe ili jadne Srbije koja, evo, dokazuje još jednom da smo izgubili svako osećanje za poštovanje i prave vrednosti, favorizujući kič, šund, laž, korupciju… Jer Bogomir se vratio u Srbiju da radi za nju, danas se iz Srbije beži, i niko za to ne mari, a Bogija više nema da ne da da se iz Srbije ide, da se ostane tu u našoj laboratoriji – zemlji… A Bogi je izučavao kako pobediti rak, da pomogne svim ljudima. NJega je pobedilo nešto drugo…

Izlazim iz sobe, telefon u ruci, jad i tuga u duši. Mala slavljenica me zbunjeno gleda; maločas veseli deda sada ima tužno lice i ne može da progovori. Rasti LJubice, možda budeš biolog, kao Bogomir, dobar, častan i veliki. Deda bi to voleo.

Sećam se da je moj deda počesto umeo da kaže: „Takvih ljudi više nema“. Bio sam mali i nisam to razumeo, sada znam da je deda bio u pravu. Nema više ljudi kao što je Bogomir bio. Počivaj u miru prijatelju. Ponosni smo na Tebe. Seti se, dragi prijatelju, i po Ajnštajnu vreme je relativno. Ti si se zaustavio u njemu, i tu ćeš biti dok nas ima.

Autor je dugogodišnji (1990-1999) generalni direktor Instituta „Vinča“