Tamni vilajet

Nijedna politička organizacija koja je uslovno i faktički protiv uzurpatora države, samostalno ne može na izborima da pobedi.

Verovatno da i lideri i članstvo svih tih stranaka to znaju.

No, i pored saznanja i stravičnih svakodnevnih događanja, tek nekoliko političkih partija zastupa ideju o zajedničkom izlasku na izbore.

Ostali prate sopstvene nerealne i neprincipijelne vizije, računajući da je većini građana dozlogrdilo i da jedva čekaju da na izborima pokažu vlastodršcima da im je vreme isteklo.

Neuvremenjeni i neusklađeni sa aktuelnim datostima ponašaju se kao da žive u uređenoj državi u kojoj su izbori prilika da birači pokažu suverenu volju i kazne nepoverenjem one koji nisu ispunili predizborna obećanja.

Drže se nadmenih stavova i veličaju svoje, nazovi, principe kao da iza njih stoji milionsko biračko telo.

Kritikuju vlastodršce, ali i o svojim opozicionim kolegama nemaju lepu reč. Neki se proglašavaju patriotima i prema toj konstrukciji određuju sa kojim bi strankama mogli da sarađuju a sa kojima im to nije moguće.

Verovatno je da je njihovo političko angažovanje kalkulantsko.

Deklarativno je usmereno „protiv Vučića“ ali sa ciljem da se domognu mesta u beogradskom i republičkom parlamentu, što bi im omogućilo da redovno dobijaju novac iz budžeta za rad odbornika, poslanika i političkih organizacija.

Sa tim novcem bi mogli da održavaju svoje stranke i pokrete, učvrste infrastrukturu i eventualno privuku neke nove članove.

U parlamentima bi glasno i argumentovano kritikovali vlast i osećali bi se mirno, jer se, eto, oni bore protiv nepravilnosti i odluka koje su donete na štetu građana.

Bili bi češći gosti na medijima i stekli neku vrstu popularnosti među građanima.

Efekat njihovog političkog angažovanja bio bi ništavan, a oni bi postojali kao deo dekora na sceni gde se izvodi završni čin višegodišnje tragedije.

Ako ove račundžije, kojima je važno da se nađu u gradskom i republičkom parlamentu, anticipiraju svoju veliku pobedu na nekim budućim izborima, koji će se održati posle 2022. godine, trebalo bi da svoju optimističku viziju dopune mogućnošću da ovakvih izbora više neće biti.

Ako smo danas svedoci da protuve i hulje sa takozvanih medija optužuju inspektore policije, koji su uhapsili vlasnika plantaže marihuane, da su kovali zaveru protiv predsednika republike, mogu ti isti za godinu ili dve da objave kako je „Vučić ubedljivo pobedio na referendumu koji su oni organizovali među građanima“.

Moguće je i da će u bliskoj budućnosti da budu optuženi za veleizdaju i saradnju sa stranim obaveštajnim službama, svi oni, koji javno govore i iznose istinu o gotovo neverovatnim zloupotrebama položaja i uzurpaciji svih društvenih segmenata, koje čine Vučić i njegovi asistenti. Sve je moguće, osim demokratskih izbora.

U takvom mraku i bezizlazu opozicija se nalazi u mitskom Tamnom vilajetu.

Ne valja ako izađe na izbore, još manje ako ih bojkotuje.

Ako poslanici i odbornici opozicije uđu u gradski i republički parlament, biće zajedno sa onima koje danas javno nazivaju mafijaškom organizacijom, čime će indirektno da daju legitimitet toj skupini.

Ako ne izađu, nestaće sa političke scene jer više neće imati prostor za javno delovanje a svima koji ih podržavaju poslaće poruku da na njih više ne mogu da računaju.

Tragična svakodnevica ne ostavlja mogućnosti za premišljanja i oklevanja. Sve je neizvesno, ali je ipak izvesniji ishod ako svi koji su protiv Vučića prihvate taj stav kao jedini programski cilj i sa njim izađu na aprilske izbore.

Autorka je neuropsihijatarka iz Vršca