Tamni vilajet poniženja Beogradskog univerziteta

Postavlja se jedino pitanje koliko će velika biti poniženja koja slede. Čak i da se četvrtog novembra ili neki dan ili mesec kasnije donese konačna odluka da se ministru finansija oduzme doktorat – premda sve više sumnjam u takav epilog – oreol akademskog kukavičluka i političke servilnosti Beogradskog univerziteta neće (i ne može) automatski nestati.

Jednostavno, ne nalazimo se mi pod tim oreolom od juče.

Univerzitet u Beogradu je u tamni vilajet poniženja ušao svojevoljno i to odavno, čim je prošlo prvih šest meseci od početka plagijatorske krize. Budući da je period od pola godine neko prolazno vreme unutar kojeg pristojni evropski univerziteti rešavaju slične probleme, naša akademska tromost je bila taman tolika, da, ako ćemo pošteno, sada nemamo pravo da mirno pogledamo u oči ni Univerzitet u Zimbabveu, koji je za kraće vreme rešio problem nečasno stečenog doktorata supruge predsednika Mugabea.

Ne znam da li zbog svega možemo postati i primer loše prakse u visokom obrazovanju, ali sam siguran da se naš univerzitet iz trenutnog gliba ne može izvući bez pomoći sa strane. A trenutno sa strane ne da ne stiže pomoć, već upravo suprotno, čini se kao da čitavo društvo konstantno izmiče stolicu svom već posrnulom univerzitetu.

Prostor društvenog poniženja u Srbiji u koji je kao u ilovaču upao Beogradski univerzitet nije izgradila ova vlast, političko blato je ovde prisutno odavno i nema naznaka da ćemo ga se skorije rešiti. Ipak, mora se još jednom reći da su ovi koji danas vladaju Srbijom prevazišli svaku meru i sve granice.

Ide im naruku i ovo novo doba u kojem sve informacije putuju brzinom svetlosti, bez obzira na količinu gluposti koju nose i u kojem sve instantno stiže do ušiju naroda, bez obzira na to čiji glas odzvanja u nacionalnoj frekvenciji.

Svakome ko nije budala, ne računam one koji se za budale namerno prodaju, savršeno je jasno da haranga na profesorku Danicu Popović, akademika Teodorovića i profesora Karapandžu, kao i oni prethodni besprizorni napadi na rektorku Popović i profesora Sinanija, nisu ništa drugo do želja da se samo dodatno zamuti ionako prljava voda.

Spreman sam da odgovaram za svoju tvrdnju da na Beogradskom univerzitetu nema profesora koji zbog nečega što bi se o njemu dalo iščeprkati ne bi mogao da se nađe na naslovnoj strani današnjih tabloida. Druga je stvar čija bi to zaista bila sramota, ali to tabloidima nikada nije bilo važno. Uostalom, princip da nema tako malog prestupa zbog kojeg se neko ne može (po zakonu) obesiti poznat je odvajkada, primenjivan je od strane kardinala Rišeljea, a sličnim, mada poštenijim pristupom, hvalio se i čuveni antički zakonodavac Drakon.

Međutim, porazna činjenica da nazovinovinari za račun vlasti „kopaju“ po biografiji čestitih ljudi tek je polovina priče, druga polovina je to što je ovo još jedna zamena teza, trik koji već dugo predstavlja paradigmu naprednjačke komunikacije. Toliko im taj trik dobro „pali“, takoreći odlično, da ne vidim mnogo smisla u pitanju koje ću (i ja) postaviti: Sve i da je tačno ono o čemu urlaju vaši tabloidi, kakve to pod milim bogom ima veze s pitanjem da li je doktorat Siniše Malog plagijat ili ne?

Prestanite da se pravite da ne razumete da je ovde reč o opstanku visokog obrazovanja u zemlji koju vodite. Briga nas i za Sinišu Malog i za one koji su mu bili mentori i članovi brojnih komisija iz različitih faza ove sramotne priče, niti nas se tiče da li je volumen naučnog doprinosa u njegovom manuskriptu veći od količine prepisanog, naša pitanja su mnogo važnija, za nas koji radimo na univerzitetu, ta pitanja su i egzistencijalna: Hoćemo li mi i posle četvrtog novembra možda da radimo na univerzitetu koji nije smeo da oduzme plagirani doktorat jednom ministru?

Hoćemo li i dalje da igramo pingpong s medijskim tumačenjima vesti koje dolaze s FON-a, za koje se ne zna ni da li su formalne odluke regularnih tela ili rezultat čavrljanja po hodnicima i kancelarijama? I povrh svega, verujemo li i dalje da članovi Etičke komisije Univerziteta u Beogradu imaju snage da odrade svoj posao hrabro uprkos tolikim pritiscima?

Stavimo se u položaj tih koleginica i kolega, u njihovim rukama se trenutno nalazi čast Univerziteta u Beogradu, a u „novinama“ je već sve zabrujalo o tome za koliko su i od čije strane neki od njih potkupljeni. Bez imena naravno, jer bi u protivnom morala da slede i hapšenja. Navedeno je samo ime navodnog potkupljivača, Dragana Đilasa, a on se ionako ne sme hapsiti.

I na kraju da pomenem nešto što, priznajem, nikako ne razumem, a tiče se isključivo Siniše Malog i moćnika koji ga brane. Meni je logično da se Mali odavno kaje što se svojevremeno bio polakomio na doktorsku titulu.

U redu, možda je ovo da se baš kaje malo prejako rečeno, ali mogu da pretpostavim da bi voleo da se u ovo kolo nikada nije ni hvatao i da je spreman da da mnogo više od dva dinara da iz njega izađe.

Logično mi je i da je ljut na one koji su ga na ovo nagovorili – usput, ti likovi su za mene lično još veći krivci od Malog, jer dolaze iz naše, akademske sredine, ali ko mene pita – međutim, ono što zaista ne shvatam jeste da li je moguće da ni Mali ni njegovi konsiljeri nisu smislili neki bolji i društveno manje degenerativan način da se izvuku iz svega ovoga.

Zar politički spas Siniše Malog baš mora da znači i potvrdu njegovog, bez ikakve sumnje plagiranog doktorata, iako to automatski podrazumeva provlačenje kroz blato čitavog Beogradskog univerziteta, institucije od najvećeg društvenog značaja?

Zbog svega toga, evo, u svom skromnom kapacitetu politički neaktivnog univerzitetskog profesora, ja se vlastima obraćam sa sledećim molbama. Molim vas da pustite, ali bukvalno pustite ovaj naš jadni, zbunjeni, preplašeni i nemoćni univerzitet da se sam spase i spreči da se o njemu ubuduće ne govori kao o univerzitetu na kojem svako ko je politički uticajan može da doktorira.

Druga molba je da nađete načina da Siniša Mali ostane ministar i kada (ako) mu se oduzme doktorat koji (i vi znate) nije zaslužio. Možete reći šta god želite, na primer, da se akademski lopovluk ne računa, da je snalaženje u stvari dobra preporuka za jednog ministra finansija, da Mali već ima (velike) rezultate, recite šta god vam padne na pamet… Uostalom, znate vi to dobro, nemojte da vas ja učim.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU