Tamo daleko

Za one druge, koji su još pre velikog rata otišli trbuhom za kruhom, mahom u SAD i Južnu Ameriku, svi su zaboravili. Onda su se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih Broz i njegova svita dosetili da tobože postanu liberalni, daju pasoše svima, otvore granice i omoguće stotinama hiljada ljudi, uglavnom nižih socijalnih slojeva, da odu na rad u Nemačku, Austriju i druge, mahom evropske zemlje. Tako je stvoren privid o jedinoj zemlji istočnog lagera koja nije iza gvozdene zavese i lažni mit o crvenom pasošu koji prolazi sve granice i o kome neupućeni, a pre svega oni koji tada i nisu bili rođeni i danas ispredaju bajke.

Istina je sasvim drugačija. Milioni ljudi bili su na ivici egzistencije i njihov odlazak na rad u inostranstvo gde su bili jevtina radna snaga, bio je odličan ventil i rešenje te tragične socijalne situacije. Više od milion ljudi iz tadašnje Jugoslavije i najviše, naravno, iz Srbije otišlo je na rad u inostranstvo, što je omogućilo em da oni rade, em da od njihovog rada živi par miliona članova njihovih porodica.

Konačno u vreme diktatorskog režima Slobodana Miloševića stotine hiljada mladih, pametnih i obrazovanih u vremenu od devedesete do dvehiljadite napustilo je Srbiju. Jednu divnu generaciju, cvet srpskog naroda Tito je poslao na stratište otvaranjem besmislenog Sremskog fronta a ova druga napustila je Srbiju bežeći od blagodeti bivšeg režima.

Sretao sam ih svuda po svetu, od Latinske Amerike do Dalekog istoka. Pametni, sposobni, kreativni, mladi i lepi oni su uspeli. Snašli se, imaju dobra radna mesta, stanove ili kuće koje će godinama otplaćivati do poslednjeg centa. Ali svima je u očima neka senka. Zove se nostalgija. Ljubav i želja za Srbijom. Za Srbijom koja je dozvolila da odu. Za Srbijom koja ih je oterala. Mnoge zemlje na dalekim meridijanima od Kambere do Johansburga od Malte do Dubaija dobile su naše stručnjake. Lekare, inženjere, menadžere sa fakultetskim, magistarskim i doktorskim diplomama. Dobili su ih za džabe. Kad jedna vlast dozvoli da je napuste takvi kapaciteti u čije obrazovanje je država utrošila milione evra, onda je to svojevrstan intelektualni genocid prema sopstvenom narodu.

Bilo kako bilo i oni spočetka 20. veka i njihovi potomci i oni koji su zemlju napustili posle rata i njihovi potomci i gastarbajteri i njiihovi potomci i ovi iz poslednje decenije dvadesetog veka, sve je to naša dijaspora. Plašim se da uopšte i ne znamo koliko ih ima, ali mi se čini da ih je tamo skoro kao i ovde. Zato je dobro što se donosi zakon o dijaspori. Ali je još važnije da naše ljude u rasejanju povežemo sa Srbijom. Vreme je da im Srbija više ne bude maćeha. A to se postiže delima, činjenjem, svakodnevnim potezima.

I ovako nas malo ima da bismo dozvolili luksuz da zanemarimo svoje ljude po belom svetu. Da se ne bi ispunilo proročanstvo Tarabića i da nas ne bi ostalo za pod jednu šljivu, moramo pronaći svakog našeg čoveka u inostranstvu, reći mu da je potreban Srbiji, širom otvoriti vrata, jer Srbija je ne samo naša nego i njihova zemlja.

Zato treba eliminisati sve glupe birokratske barijere oko dobijanja državljanstva, pasoša, oslobođenja od svih mogućih dažbina i poreza, brzopoteznog rešavanja vojnog roka, stimulisanja njihovih investicija u Srbiji, dobijanja raznih dozvola za gradnju njihovog uključivanja u politički život, jednom rečju svega onoga što znači njihovu hitnu integraciju u maticu.

Ali pre toga Srbija mora da postane dobro mesto za život, da brzo uđe u EU, da krene putem opsežnih ekonomskih i socijalnih reformi, rasta standarda i boljih perspektiva za mlade. Treba se zabrinuti kad prema anketama 70 odsto srednjoškolaca žele da napuste zemlju.

Radujem se belom šengenu, ali se plašim da, ako hitno ne krenemo putem boljitka, on ne bude samo olakšani put za odlazak iz Srbije. Onda će nam trebati novi zakon o dijaspori.