Taoci zabluda o prošlosti

Skoro četiri meseca traje invazija Rusije na Ukrajinu. Skoro četiri meseca neki veoma bučni glasovi u Srbiji biraju stranu i sagledavaju situaciju na osnovu svog izvitoperenog shvatanja istorije, tendencioznog predstavljanja iste, ili zabluda o sopstvenoj bitnosti.

Ranije sam u ovom listu pisao o državnoj politici sećanja vezanoj za praznike i očiglednoj potrebi režima da distancira istorijsko nasleđe od dugog perioda vladavine Otomanskog carstva i da zacementira „evropski“ (čitaj: hrišćanski) identitet Srbije u modernim podelama sveta. S druge strane, vrlo je indikativno da režim, po potrebi, ne želi da bude u Evropi jer je ona u njihovim glavama isključivo sinonim za navodno antislovensku, antipravoslavnu, anti-srpsko/rusku Zapadnu Evropu.

Aleksandar Vučić, očigledan kreator svih politika u Srbiji pa i politike sećanja, može da dozvoli sebi takav luksuz radi zaštite partikularističkih interesa svoje stranke i klijentelističke mreže u službi diktatorskog i kleptokratskog režima.

Ali maksimalno podrivanje procesa iskrene reprezentacije prošlosti i njeno formiranje na osnovu dnevnih vetrova raspoloženja javnog mnjenja i interesa vlasti dovela je do gotovo šizofrenog odnosa jednog dela javnosti prema sopstvenoj i tuđoj sadašnjosti.

Vučić u konkretnom momentu kada izgovara da smo mi glavom na Zapadu, a srcem u Rusiji, ili kada priča o nekakvom viševekovnom prijateljstvu Srbije i Rusije, verovatno zna zašto to govori i kakav mu to benefit donosi tog dana. Ali posledica svega toga po narod su dalekosežne.

Prvo, podrška naroda Putinovoj diktaturi i zločinačkoj osvajačkoj politici je eksplodirala daleko preko zabrinjavajućeg nivoa. Skupovi podrške, mazanje belog Z na vozilima, murali sa Putinovim likom, incidenti na sportskim takmičenjima su ogavna, ali relativno blaga slika u poređenju sa mentalnom gimnastikom da se objasni samom sebi, pa onda i drugima, kako je to opet Zapad kriv za sve, Rusija nevina i nadasve ugrožena žrtva zavere, a Srbija i Kosovo nekako u centru onoga što se događa u Ukrajini.

Tako dođemo do momenta da novinski portali u prvim danima ruske agresije pišu naslove kao što je „Putin 1, Zapad 0“, a čitaoci ostavljaju komentare poput izvesnog „Tome“ koji kaže: „Nikada neću moći da oprostim NATO-u i EU za ono što su uradili 1999. godine“.

Kaže „Vuk“, „Ja nisam za rat, ali ukrajinski političari su prihvatili NATO, Rusija to neće trpeti“. „NS boy“ je izjavio ljubav i prema Rusima i prema Ukrajincima, ali on je uvek protiv Amerike!

„PlayBoy“ reče da je napad Rusije preventivan i apsolutno opravdan jer je to posledica NATO-ovog naoružavanja Ukrajine.

Kao šlag na tortu, sumaciju svega, istinski koren svega što se dešava u svetu identifikovao je „AlexA“: „Sve je to zbog Kosova…“

Danas, 11. juna, dok pravim pauzu u pisanju ovog teksta, čitam misli izvesnog „Slobodana“ koji isto misli da je problem u istoriji u komentaru na izjavu Milana St. Protića: „Samo naivni mogu da žele da se priključe ‘zapadnoj’ civilizaciji. Ona je u propadanju. Pošto nas istorija uči tome, znači da ovaj gospodin nije ni vrstan istoričar“.

Pošto „Slobodan“ verovatno nikada neće shvatiti apsurdnost svoje izjave, smatram da se mora ukazati na jednu jako bolnu očiglednost. To je apsurd poređenja rata u Ukrajini sa našom zemljom i 1999. godinom.

Još jednom, Vučić može da pravi takve vrste toksičnih poređenja zarad diplomatskih potkusurivanja i dnevne politike. Ali narod, kao talac njegove toksične politike, ne može po svemu sudeći da shvati da je njihova podrška Rusiji u ovom slučaju mentalna gimnastika protiv sopstvenog iskustva.

Nema mnogo zajedničkog u Jugoslaviji 1999. godine i Ukrajini 2022. godine. Koliko god nijedan rat i nijedno bombardovanje ne mogu sa humane strane imati opravdanje, bombardovanje 1999. godine je posledica Miloševićeve osvajačke i genocidne politike vođene tokom cele decenije. U Ukrajini takvu politiku trenutno sprovodi Vladimir Putin.

Ono što je zajedničko u iskustvu naroda SRJ tada i ukrajinskog sada je da (su) im bombe padale/padaju na glavu. Samo to iskustvo bi trebalo da bude dovoljno da se preispita „Zašto su meni padale tad, a zašto njima padaju sad?“ umesto da se po automatizmu svrstava na stranu „vekovnog prijatelja i brata“, a protiv „večnog neprijatelja“.

Znam, biće onih koji će napisati da to govori jedan domaći izdajnik plaćen američkim i zapadnim dolarima koji mora tako da govori, kao što vidim da se spočitava gospodinu Protiću, recimo.

Ali jedno ostaje nepobitno. Taj truli Zapad se obratio svojoj prošlosti i, bolno, ali ipak odrekao svojih nacizama, imperijalizama, rasizama, kolonijalizama… Mi se nikada nismo odrekli svog Slobizma, kao što se ni Rusi nisu odrekli svog Staljinizma. Zato ih Srbija i Rusija proživljavaju ponovo. A narod je taj koji je talac.

Autor je doktorand i asistent na Indiana University Bloomington, USA